Tomić Džordanu:”Da te vidim da odigraš jedan na jedan”
U OVOM trenutku vrhunska igračka karijera je neiscrpno izvorište tema za intervju sa Milanom Tomićem.
Međutim, već poslije pet mjeseci od odluke da karijeru prvog trenera započne u Crvenoj zvezdi i rodnom Beogradu, mnogi naslućuju da će u bliskoj budućnosti biti dovoljno materijala za sličnu priču o drugom profesionalnom životu legendarnog košarkaša Olimpijakosa.
“Igrao sam košarku na visokom nivou, 14 godina u Evroligi. Po završetku karijere, nisam želio direktno da ulazim u posao prvog trenera. To je nešto potpuno drugačije, zahtjeva iskustvo. Jedini izuzetak je Željko Obradović, najbolji trener u Evropi, koji je već u prvoj sezoni osvojio titulu. Smatrao sam da je bolje da krenem od početka, postao pomoćni trener, radio skauting, usavršavao se svake godine kako bih taj trenutak dočekao spreman. Ako nisi spreman, brzo izgoriš”.
Tokom deset godina u ulozi pomoćnog trenera u Olimpijakosu, desio se trenutak kada je osetio da je spreman za glavnu, ali…
“Prije tri godine, kada je otišao Barcokas, gazde kluba su mi dale taj posao, imali smo stvarno dobre rezultate, sve tri pobjede u Evroligi. Htio sam da nastavim, ali sam se sticajem okolnosti i nekih drugih stvari vratio na mjesto pomoćnika”.
Mnoge sa statusom klupske legende uvrijedilo bi takvo nepovjerenje. Ne i Tomića.
“To su me pitali i grčki novinari kada sam prelazio u Zvezdu. Proveo sam u Olimpijakosu 25 godina, i tom klubu ništa ne mogu da zamjerim. Imao sam i prelijepih i loših trenutaka, osvajali smo Evroligu, prvenstva. Olimpijakos je u mom srcu, ne možeš od kluba u kojem si tako dugo da očekuješ da dobiješ sve šanse. Dobio sam je kada sam imao 18 godina i uspio da je iskoristim”.
Na preporuku trenera Dejana Srzića Susle, voždovački klinac iz prvog tima Radničkog sa Crvenog krsta obreo se u Olimpijakosu.
“Otišao sam bez razmišljanja, ali sam već sa 15 ušao u prvi tim Radničkog i igrao u petorci. U to vrijeme je Srećko Jarić bio i direktor kluba i igrač, mnogo sam od njega naučio. Imao sam tri godine iskustva, samopouzdanje takođe. U to vrijeme, Olimpijakos nije bio toliko veliki klub kao što je sada, gradio se dolaskom gazde Kokalisa, trenera Joanidisa”.
Joanidis je u mršavom momku vidio inteligenciju, strast i neutoljivu pobjedničku žeđ.
“I on je bio plejmejker. Kasnije je u jednom intervjuu rekao da je u meni vidio sebe kao igrača. Nisam imao neke fizikalije, ali jesam nešto što drugi nisu. Umio sam da pročitam sve na terenu i budem desna ruka trenerima. Nekad sam i ja sam njima govorio šta bismo mogli da odigramo, a oni su prihvatali. U suštini, bio sam i trener trenerima”.
Među mnogima izdvaja se Dušan Ivković, sa kojim je osvojio evropsku titulu 1997, prvu za Olimpijakos.
“Duda jeste najbitniji u toj priči, ali sam se trudio da od svakog pokupim nešto i izgradim svoju trenersku filozofiju. Od svih trenera uzimao sam samo ono što meni odgovara”.
Tomić priznaje da se iznenadio kada je uočio da Zvezdu i Olimpijakos ne povezuju samo bratski odnosi njihovih navijača.
“Razlika nije tako velika, osim u novcu. Organizacija u Zvezdi je na veoma visokom nivou, ljudski odnosi takođe, svi rade u korist istog cilja. Najbitniji je, svakako, predsjednik Nebojša Čović. Malo je takvih u Evropi, koji su dostupni 24 sata za rješavanje bilo kog problema, manjeg ili većeg, koji putuju sedam sati do Zagreba i sedam u povratku da bi bili blizu tima”.
Nije čuo glasine da Čović nije lak za saradnju, da ima tendenciju da utiče na struku, čak i da postavlja trenere marionete.
“Ako posmatram iz ugla našeg odnosa, koji je fenomenalan od potpisivanja ugovora, zaista ne mogu da povjerujem u te priče. A možda u njima vjetar duva iz nekog drugog pravca”.
Mnogi bi za prvu stranicu samostalne trenerske karijere izabrali klub u kojem nema pritiska osvajanja trofeja. Ne i Tomić.
“Pritisak je uvijek tu, i kada vodiš ekipu koja se bori za opstanak ili neku iz sredine tabele. Pokušavam da pritisak preuzmem na sebe i rasteretim igrače”.
Pravi primjer bio je derbi sa Partizanom pred njegovim navijačima.
“Velike utakmice gubiš ako ulaziš u priču sa sudijama, navijačima. Nervoza na klupi lako se prenosi na igrače i teško je pobijediti. Posao trenera je da se to ne desi”.
San navijača je da Zvezdu vide na fajnal-foru Evrolige, iako su svjesni da je budžet kluba pri dnu ili na samom dnu konkurencije.
“Imamo primjer Žalgirisa iz prošle sezone. Zato sam i govorio o organizaciji kluba, a ne o budžetu. Zašto i Zvezda ne bi mogla da dođe do fajnal-fora, mada znam iz svog iskustva da je put do toga teži od polufinalne i finalne utakmice. Uz dobru hemiju, organizaciju kluba kakva već postoji, nikad ne reci nikad. Po igračima koje je Žalgiris imao prošle sezone, jasno je da njegov budžet ne dobacuje ni blizu onoga čime raspolažu Real, CSKA i Fenerbahče”.
Iz Zvezde nema odgovora na masovna pojačanja glavnih jadranskih konkurenata.
“Trener Crvene zvezde je Milan Tomić, a ne Budućnost, Cedevita i Partizan. Ako oni dovode pojačanja, ne znači da bi trebalo i mi. Ovo je naša ekipa, i to nema veze sa budžetom. Napravili smo je da igra košarku, bez ideje da se trkamo sa drugima na berzi igrača”.
Iz Atine su stigla pojačanja – supruga Elena, kćerka Milena i sin Aleksandar. Porodica Tomić uvijek na okupu.
“Došao sam ovde da odradim posao kao profesionalac. Naravno, posao trenera je takav da sutra možeš da budeš u Italiji, Španiji… Kao porodica smo se dogovorili da idemo tamo gdje je moj posao, što je meni veoma bitno kao treneru i porodičnom čovjeku. Sve to je lakše kada se dolazi u Beograd, jer je razlika u odnosu na Atinu samo u vremenskim uslovima”.
Za sina Aleksandra, igrača Zvezdine kadetske selekcije, kažu da je naslijedio očev talenat.
“Trudim se da ne idem na njegove treninge, da ne gledam utakmice, da sam što dalje. Daću mu odgovor na svako košarkaško pitanje koje mi postavi, ali je veoma teško naći taj balans između oca trenera i sina. Da, kažem da ima talenta, ali ostalo prepuštam njegovim trenerima. Živi za košarku, sve prati, često njega pitam kada mi treba neka informacija. Nije igrao ove sezone zbog manjeg problema sa hrskavicom koljena”.
Možda jednog dana vidimo Tomića trenera i Tomića igrača u Zvezdinom timu.
“Pravo da vam kažem, ne bih volio. Dosta je to teško, ali kao što sam rekao za Zvezdu i fajnal-for Evrolige – nikad ne reci nikad”.
Tomić nikad nije igrao za nacionalni tim, takođe, ni za grčki.
“Mislim da je bila 1999. kada me je Željko Obradović pozvao da igram za reprezentaciju. Rekao sam da bih igrao, ali da po tadašnjem grčkom zakonu automatski gubim grčko državljanstvo. U tom trenutku stigao je i poziv za grčku reprezentaciju, diplomatski sam odlučio da ne igram ni za Grčku. Kad već nisam mogao za našu, a bila mi je velika želja da odigram makar jednu utakmicu, odlučio sam da ne uzimam mjesto Grcima u njihovoj”.
MILAN Tomić protiv Majkla Džordana. Finale Mekdonalds turnira u Parizu 1997.
“Čikago kao NBA šampion sa Džordanom, Kerom, Kukočem, ja u to vrijeme kapiten Olimpijakosa. Nezaboravan doživljaj. Pri mom prvom kontaktu sa loptom, Džordan mi je iz zezanja malo spustio šorts, na šta sam mu rekao: “Da te vidim da odigraš jedan na jedan u sljedećem napadu”. Nasmijao se i stvarno odigrao jedan na jedan. Promašio je, ne zbog moje dobre odbrane, ali sam mu rekao da mora malo više da trenira. Bilo je i šale i respekta”.
foto:KKCrvenazvezda mts,
About The Author
