Nikola Jokić: Vardi sam još dužan 50 evra, dao mi je pare jer nisam imao da odem kući

Nikola Jokić o počecima karijere govorio u podkastu “X&O’s Chat”.

Trostruki MVP NBA lige govorio je o početku karijere.

“Prvi sport koji sam igrao je košarka, braća moja su igrala košarku, tu sam i zavolio. Na vratima smo imali koš, tu je počelo, kada sam bio mali igrao sam protiv njih dvojice. Naljutim se na njih jer me tuku, ja počnem da plačem… Uglavnom igram ja protiv njih dvojice, oni se naljute jer ja plačem jer me guraju na vrata, padnem, pa mama dođe, ostavite Nikolu, ja u suzama… Tako je bilo samo da bih se igrao sa njima.

Ja se sjećam, moj brat Strahinja je igrao za Spartak kada sam bio mali, provodio sam pet, šest dana kod njega, išao sam sa njim na trening, uvijek su me vukli sa sobom. Uvijek kada su dolazili i kad su izlazili u grad, išli na basket, uvijek su me vukli sa sobom. Imao sam stvarno jedno lijepo djetinjstvo, učinili su ga punog uspomena i doživljaja. Neki nisu za priču, neki nisu”.

Pričao je i o braći, kako oni igraju košarku.

“Nemanja bi bio odličan za 3×3, misli da je bolji šuter od mene i dan danas. Strahinja je bio igrač kojeg bi svaki trener poželio, radnik, požrtvovan, borben, da se usidri dole, ali kada treba da ga da – muka. Ni lijevom ni desnom, tu je uvijek, ali nikako da ga ubaci. Ja sam izvukao i od jednog i od drugog najbolje, talentovan sam na Nemanju, a fizikalije i zalaganje na Strahinju povukao”.

Otkrio je Jokić i da nije navijao za Partizan povodom čuvenih statusa na Fejsbuku. Ni dan danas ne navija ni za koga.

“Sjajne uzore sam imao uzore, igrače koji su došli tada, Bobi, Veličković, Varda, Kešelj, Musli, imao sam igrače da učim od njih. Vardi sam još dužan 50 evra, dao mi je pare jer nisam imao da odem kući, bilo je to prije 13 godina. Nisam mu vratio i neću mi ni vratiti. Sjajna stvar za mladog igrača je da ima nekoga da mu pokaže kako treba, da li je to i sad tako, u NBA ligi sada fali veterana.

Novicu sam obožavao, pisao sam na fejsbuku da pobijedi Partizan, nisam navijao za njih niti navijam ni za koga, to je bilo za njega. To nedostaje sada mladim igračima, mentori. Ja sam po prirodi bio takav, da vidim, mogu da ponovim odmah to, tako je Dejan Milojević mene učio”.

Prisjetio se i kada je draftovan i kada je otišao u NBA.

“Samo kada sam draftovan, brat me zove iz Njujorka, slavi, draftovan sam, ja sam spavao. Imao sam 18 godina, nisam razmišljao o tome tada. Nisam gledao NBA, gledao sam najbolje poteze, bio onaj NBA Action, to smo svi morali da gledamo. Ali uvijek mi se sviđala liga. Uvijek je bilo to, neka magija. Mislim da je daleko na vrhu. Došao sam u SAD sa Strahinjom na Ljetnu ligu, žena tadašnja djevojka je išla u školu u Oklahomi… Dolazimo mi, ja nisam imao dinara iz Mege, možda hiljadu, dvije evra.

Oni nam daju tipa 75 hiljada, neku cifru, da platim stan, sam sam ga tražio, sve sam. Igramo u Las Vegasu Ljetnu ligu, svi smo bili tamo i Strahinja i Nemanja idu i kupuju 100 pari čarapa. Ja se gledam, nemamo dinara, šta ćemo da radimo, kakve čarape. Ja se naljutio, nemamo pare ljudi, da li ste normalni. Oni otvaraju, ne trebaju mi čarape, kakva priča, sad sam se sjetio slučajno”.

Prisjetio se i Ljetne lige.

“Ljetna liga nije za centre, posebno igrači kao ja iz Evrope. Ne znam koji mi je bio prosjek, ostavio sam dobar utisak, kao što sam igrao u Somboru i u Megi i u Vojvodini, ja sam tako igrao i tamo, uz neke dodatke. Tad je bio Mudije, Geri Heris, Lovernj, Erik Grin, mnogi igrači. Odradio sam tu nešto, obično igrači odu kući, a ja sam ostao u Denveru. Tu sad igrači dolaze, jedno mjesec i po dana niko nije došao, od juna do avgusta. Ja stvarno sam. I sad tu počinje avgust, kraj avgusta, trenirao sam pet dana nedeljno, napredovao sam i fizički. Isti tim sam imao prije 11 godina i danas”.

Da li je imao strah ili tremu?

“Nije me bio strah. Ja sam sa svake utakmice u Megi išao kući, puštao me je Deki. Ja i dan danas idem kući svaki put. Tako i moj ujak koji je prije 40 godina otišao u Austriju, vraća se kući, takvi smo. Imao sam tremu u igri, ne volim novo, nove ljude, novo okruženje, ništa ne volim novo. I sad imam krug ljudi sa kojima se družim, sve isto, ne volim nove stvari, nisam fan toga. To je možda loše, treba da se promijeni, ali dobro.

Imao sam sjajne veterane i kada sam bio mlad, Čendlera, Milera, tad su me zavoljeli, imao sam uzore kao Džamir Nelson, oni su svaki dan u teretani. Non stop su me i vukli negdje, posebno je dobro kada su dobri ljudi. Na primjer, Majk Miler svaki put u odijelu, meni je to ostalo zapamćeno, to jesu sitnice, ali eto. Da nisam bio tada u sirotinjskoj situaciji, možda bih i ja nosio, nosio Denverovu trenerku. Imao sam tremu, ali sam imao i sreće”.