Stojaković:Uvijek su pokušavali da nas motivišu i inspirišu, ali ne kroz maženje, nego kroz veoma jak rad

Nekadašnji košarkaš Peđa Stojaković bio je gost Igora Miklje u emisiji „Spo(r)tlight“ i tom prilikom je govorio o svojim počecima, putu koji ga je odveo u NBA, čuvenom trijumfu u Indijanapolisu, staroj školi košarke koja ga je oblikovala i karakteristikama koje stvaraju šampione.

On je na početku napravio kratak osvrt na vrijeme provedeno u karantinu usljed pandemije koronavirusa.

Niko ovo nije očekivao. To je nešto što može da se desi ili da se vidi samo u filmu. Da se tako nešto dogodi čovječanstvu, da moramo da se skrivamo i da budemo u izolaciji, to nisam očekivao u 21. vijeku. Mislim da se ljudi, kako u Americi tako i u ostatku svijeta, polako navikavaju na neku novu normu života – nošenje maske, češće pranje ruku i na to da moramo da budemo obrazriviji ne samo prema sebi, već i prema ostalima u našoj okolini“, istakao je Stojaković i dodao:

„Od momenta kada je NBA liga zvanično suspendovana, što je bilo 11. ili 12. marta, prošao je period u kome su svi vodeći ljudi NBA i vlasnici pokušavali da nađu način da se liga nastavi i da igrači, kao i svi ostali učesnici, budu zaštićeni. Ne mogu da kažem da je bilo napeto, ali svi su bili u strahu. Ni oni nisu znali o kakvom virusu se radi i koliku opasnost on predstavlja. Kada su našli prostor – Sportski centar u Orlandu, gdje su mogli da stave sve ekipe u izolaciju i da testiraju sve ljude koji će biti učesnici, mislim da im je to dalo dosta samopouzdanja da donesu odluku da liga bude nastavljena. Što se tiče moje uloge, kao i svih ostalih u menadžmentu, ona je na nekoj pauzi, suspendovana je. Sve je pomjereno – draft i ‚free agency‘. Da bi se sve to izdešavalo, treba da se završi liga“.

Dugogodišnji reprezentativac Jugoslavije već sa 15 godina je znao da će košarka biti njegov životni poziv.

„Svojoj djeci govorim da se sportom baviš iz ljubavi, a ne sa namjerom da će to jednog dana da postane profesija. Imao sam privilegiju, kao i svi ostali koji smo odrastali u tom stariijem sistemu, da je sport bio prisutan u našem svakodnevnom obrazovanju. Imali smo priliku ne samo da se bavimo svim sportovima, već i da budemo učeni od kvalifikovanih ljudi i da izaberemo sport, pošto se u njemu pronađemo. U školi sam ostvario kontakt sa košarkom i osjetio da imam veliku želju i potrebu da se njome bavim, ali sve iz dobrih namjera i da se bavim sportom iz čisto takmičarskih potreba. Kasnije, radom, takmičenjem i sazrijevanjem shvatiš da jednog dana to može da postane tvoja profesija“.

Njegova karijera započeta je dolaskom u Zvezdu, u kojoj se zadržao dvije godine.

„Sticajem okolnosti i usljed dešavanja u bivšoj Jugoslaviji došao sam u Beograd. Tada je počeo ozbiljan rad. Prije toga nisam bio upućen kakvo je odricanje potrebno da bi se bavio košarkom. Poslije godinu dana dobio sam poziv od Laleta Lučića i ušao u prvi tim. Od tada je moja karijera brzo pošla uzlaznom putanjom. Otišao sam u PAOK, u kojem sam proveo pet godina. Ta sredina mi je dosta pomogla da sazrim kao igrač i kao osoba i da se pripremim za NBA“.

Stojaković je mlad otišao u NBA. Upitan da li je znao šta ga tamo čega i koliko je bio spreman za sva iskušenja u najjačoj ligi svijeta, on je rekao:

„Iskreno, nisam znao. Draftovan sam sa 19 godina. Dio sna mi se tada ispunio i bio sam korak bliže NBA. U tom momentu sam ugovorom bio vezan za PAOK, a imao sam i izvjesnu nesigurnost – nisam mnogo znao o NBA. Tokom devedesetih, kada smo mi pratili ligu, nije bilo moguće gledati NBA kao što je to danas slučaj. Postojala je doza, da ne kažem straha, ali nepoznavanja u šta se ulazi. Sljedeće dvije godine, do 19. do 21, dosta si mu pomogle da postanem bolji igrač i da se na najbolji mogući način, mentalno i fizički, pripremim za nova iskušenja koja sam u početku karijere doživio u NBA“.

Jedan od najvećih uspjeha koje je ostvario je trijumf na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu 2002. Ekipa Jugoslavije došla je do zlata uz selektora Svetislava Pešića. Na pitanje Igora Miklje da li može da se napravi mala paralela između te nacionalne selekcije i ekipe Čikago Bulsa, čije je boje Stojaković branio osam godina, 43-godišnjak je kazao:

Ne vjerujem. Teško je upoređivati turnirski format sa sezonom u kojoj imaš prostor od deset mjeseci da poremetiš hemiju, a istovremeno i da vidiš koji su to igrači sa kojima možeš da se takmičiš na višem nivou. Imaš prostora da vidiš koji su pravi karakteri za to. Dok u turnirom formatu igrači dođu na određeni period i tu svašta može da se desi. Ne znam kako da opišem dešavanja u Indijanapolisu. Naravno, poslije osvajanja svi mi to opisujemo kroz neke šaljive anegdote, ali u tom momentu to uopšte nije bilo šaljivo. U jednom periodu, do utakmice sa Amerikancima u četvrtfinalu, bilo smo, da ne kažem raspad, ali nismo igrali dobru košarku. Ipak, svako je u sebi pronašao tu dozu ponosa. Proradio je inat i mi smo proradili kao tim. Shvatili smo da svako od nas mora nešto da žrtvuje, da bismo nešto uradili kao ekipa. ijjedne utakmice protiv Amerikanaca se ispostavilo da naše samopouzdanje raste. To je taj ‚momentum‘, što bi rekli Amerikanci, koji nas je ponio sve do kraja tog takmičenja. E sad, da li postoje problemi? Problemi postoje u svim ekipama. Mislim da su ekipe bez problema ekipe bez pulsa. Ne možeš da očekuješ od ljudi koji nemaju puls i emociju da budu dobri takmičari. Naša stara škola je učila da na neki način isprovociramo momenat. Naravno, mi smo bili toliko istrenirani u tom sistemu, gdje se govorilo: ‚Ili će da postane, ili će da ostavi košarku‘. Nije bilo između, da ga mazimo, pazimo i da mu pomognemo. Da li ima karakter za to? Ako nema, neka se bavi nečim drugim. To je bilo tako u našem sistemu. Tako su i naši treneri nas vodili kroz takmičenja. Možda je to u našem mentalitetu“.

Majkl Džordan je bio izuzetno takmičarski raspoložen na treninzima, zbog čega je ponekad ulazio u konflikte sa saigračima. Jednom prilikom je rekao da on ne traži od njih da rade nešto što on nije radio. Svetislav Pešić je napravio slično poređenje istakavši da je Stojaković bio taj koji mu je svojim ozbiljnim pristupom najviše pomagao na treninzima.

Taj dio iz dokumentarca o Džordanu mi je ostao u posebnom sjećanju. Kod njega su proradile emocije jer su mnogi igrači osjećali da je bio nepravedan prema njima. On je na to kazao: ‚Ja nikada nisam tražio od igrača da rade nešto što ja nisam radio‘. Mislim da je to pravi način da budeš vođa. Ne možeš da budeš dobar vođa ako primjerom to ne pokažeš. Što se tiče Pešićevog komentara, to su navike koje smo mi stekli kroz naš sistem rada. Ta repeticija i svakodnevno zalaganje… Koliko je to zdravo, gledajući iz ove perspektive. To je bio način – ako ne uradiš hiljadu puta, nećeš znati. Uvijek su pokušavali da nas motivišu i inspirišu, ali ne kroz maženje, nego kroz veoma jak rad“.

foto: