Krstić: Lako je bilo iz Partizana u NBA

Nenad Krstić bivši kapiten reprezentacije Srbije te igrač Mašinca, Partizana, Nju Džersija, Bostona, Oklahome, Trijumfa, CSKA, Efesa i Galatasaraja za novi košarkaški portal kosarka24.ba govorio je o mnogim temama. O prošlosezonskom pokušaju da se vrati u Partizan, o Džejsonu Kidu, Reju Alenu, kako je mrzio Kevina Garneta, o prvom putovanju avionom sa Aleksandrom Džikićem, modi Rasela Vestbruka……

Možemo slobodno reći da su Krstića povrede blago rečeno omele da ostvari još bolju karijeru. Upravo zbog jedne i nizu povreda okončao je karijeru u dresu Galatasaraja. Bez mnogo pompe. Kaže nam na početku razgovora kako mu trenutno život bez košarke odgovara.

„Još je svježe iako je prošlo godinu-godinu ipo dana. Još sam svjež tako da kažem, još sam u tom režimu kad će trening, kad će utakmica. Što se tiče privatnog života već sam se odvikao. Ušao sam u porodične – mirne vode tako da kažem. Uživam u odrastanju djece, prija mi to.Ponekad me uhvati nostalgija ili ne znam kako da je nazovem. Kad pogledam neku bitniju utakmicu reprezentacije ili kad se čujem s nekim ko je i dalje aktivan. Tako da ponekad mi nedostaje, ali nije ništa pretjerano. Sam podatak da osim Dudinog (Dušan Ivković op.a) oproštaja nisam ni jednoj utakmici uživo prisustvovao dovoljno govori. Čak i uživo kad gledam na TV ne odgledam je do kraja. Na kraju pogledam hajlajtse”, kaže nam na početku razgovora Krstić.

Prošle godine u januaru mjesecu kao bomba je odjeknula vijest da se Krstić vraća košarci i to u dresu kluba u kojem je skrenuo pažnju na sebe – Partizana. Tih dana u medijima je to bila top vijest. Ipak ispostavilo se da od toga nema ništa, iako želja obe strane nije bila sporna. Povreda je bila jača.

“U pravu si. Mene su te povrede baš usporile. Prije nego što sam bio u Galatasaraju imao sam dvije teške povrede. To su bili posljednji pokušaji da se vratim. U karijeri nisam trenirao kao tada, ali jednostavno nije se dalo. Onda je došao taj period gdje sam ja prelamao u glavi, gdje sam. Sa sobom nisam riješio da je to to i da je kraj. Onda su se pojavili ljudi iz Partizana, koji su malo laički stupili u kontakt sa mnom, pet-šest dana prije prelaznog roka, da ja vadim situaciju. To je meni bilo simpatično u jednom trenutuku, ali sam im rekao da ja ne mogu da vadim sezonu. Da ja nisam u trenažnom procesu, da se oporavljam od te treće operacije i da je pitanje da li uopšte mogu da igram. Rekao sam da moram da uradim još jednu operaciju da bi uopšte probao da igram. Jednostavno na tome se završilo. Ja nisam htio da potpišen neki ugovor da bih samo sjedio sa strane. Nikom to nije u interesu pogotovo ne meni”, smatra Krstić.

Kaže da mu je godilo interesovanje publike kluba iz kojeg je otišao kao klinac sa 21. godinom.

“Meni je drago bilo iskreno. Iz Partizana sam otišao kao klinac. Više me je bilo kasnije u reprezentaciji. Nisu me ljudi toliko ljudi svojatali Partizan ili Zvezda.Više su me gledali kroz reprezentaciju, što je meni drago. Ipak kad se pojavilo to za Partizan ja sam vidio koliko ljudi vole Partizan i koliko im je stalo do Partizana. I ja kao čovjek koji voli Partizan kao pravi navijač sam morao da donesem odluku. Nije bilo fer prema Partizanu da ja ovakav dođem, čak i da sam zdrav nije fer kad dođu igrači na zalasku karijere, kad im je karijera u padu. Nije ni to fer, a imate neko ime“.

Trener Partizana te godine bio je Aleksandar Džikić, sa kojim Krstić ima, kako kaže, dobar odnos. Sa njim je išao i na prvo putovanje avionom u životu. Sa juniorima Partizana išli su na turneju u SAD.

“Jeste to mi je bilo prvo putovanje avionom. Sa njim sam imao baš lijepu saradnju. Tek što sam došao u Partizan, išli smo u SAD. Bili su to juniori Partizana i on je bio trener. Bilo je to moje prvo putovanje avionom i malo dalje. Prije sam išao do Rumunije i Bugarske. Tako da je moje prvo veliko putovanje odmah bilo Amerika”, opisuje prve korake u Partizanu, koji baš i ne prati puno ove sezone.

“Slabo pratim. Nisam u košarci. Nemam vremena. Znam da im ne ide baš kako treba.Nisam u kontaktu ni sa kim u klubu. Nema, čini mi se, niko više od onih ljudi kad sam ja bio“.

LAKO JE BILO IZ PARTIZANA U NBA

 

 

 

 

 

 

 

 

foto:printscreen/youtube

Krstić se 2004. godine iz Partizana uputio u NBA ligu. Klub Nju Džersi, koji je prethodne dvije godine igrao dva finala NBA lige. U NBA je dobro počeo, ali u drugoj sezoni doživio je tešku povredu – pokidao je prednje ukrštene ligamente  na meču protiv Lejkersa. Te sezone imao je fantastičan učinak. Prosječno je postizao 16,8 poena uz 6,8 skokova.

“Bila je dobra statistika. Imao sam ja i prije toga povreda. Osam ili devet puta sam lomio lijevu ruku. Poslije kažu nema lijevi poluhorog, kako da  imam? Šalim se. Ta povreda me baš onako osakatila. Bilo je predviđeno sve kako da se dalje razvijam. Nakon te moje povrede ta ekipa, je bez lažne skromnosti, počela da se raspada, a imala je potencijal. Ne samo zbog mene, ali došli su lošiji rezultati. Onda je i Džejson Kid otišao i sve je počelo da se raspada. Ta povreda odvojila me godinu dana od parketa. Poslije sam imao avanturu u Rusiji, pa sam se vraćao. Taj prvi momenat kada sam trebao da iskoristim i zbog karijere i ugovora nisam, ali ajde kažem opet sve ima svoje. Poslužilo me zdravlje od neke 25. godine do 31. godine. Opet ima sve svoje. Ne žalim, ali mi je samo krivo što bih bio bolji igrač da nije bilo tih povreda”, sa sjetom u glasu priča ovaj rođeni Kraljevčanin.

U Nju Džersiju ga je, između ostalih, dočekao jedan od najboljih  plejmekera lige Džejson Kid.

“Mnogo mi je to značilo. Bez nekog pretjerivanja, ja mislim da je možda najbolji plej koga je NBA liga ikad imala. Ne znam ove starije nisam ih gledao. I kao čovjek mi je puno pomogao. Zato kažem da mi je baš žao zbog te povrede, koja je možda prekinula neku našu saradnju i sve ostalo. Stvarno mi je bilo veliko zadovoljstvo što sam bio njegov saigrač i što sam bio dio te ekipe skoro četiri godine”.

Osim Kida tu ekipu činili su i Vins Karter, Alonzo Moning i Klif Robinson, koji su se našli na usluzi tada mladom centru iz Srbije.

“Jeste on i Alonzo Moning i Vins Karter je bio tamo, ali Klif Robinson je jedan onako specifičan čovjek. Bilo mi je zadovoljstvo da budem u svlačionici s njim. Jednostavno bio je tako opušten i pozitivan. On je, mislim, igrao dvije sezone i stvarno je bio ta “stara škola”. Ja sam isto i od njega dosta stvari pokupio. Ne sa terena, nego u svlačionici kako igrač treba da se ponaša. Sreća da mi je bio na početku karijere. Da vidim kako su se igrači ponašali ti stariji”.

Krstić je do NBA lige došao nakon što ga je tadašnji generalni menadžer Netsa Ed Stefanski gledao samo na jednom meču Evrologe protiv Skavolinija.

“Jeste on mi je rekao kada sam došao da me gledao jednu utakmicu protiv Skavolinija. Generalno, tada je Partizanova filozofija bila drugačija nego što je sad na ovim prostorima. Tada skautima nije bilo dozvoljeno da dolaze na trening. Sada vidim da mogu, mislim. Ja sam tad igrao dok nije bilo twitera, fejsbuka i ostalog. Internet je bio na onim desktop računarima. Ja sam draftovam na osnovu te utakmica. To je njihova priča. Ja sam odigrao dobro tu utakmicu i oni su mene odabrali. Ja sam imao garancije od San Antonija, koji su birali 26. i Sakramento je bio u opticaju. Nju Džersi se nigdje nije pominjao. Oni su mene bukvalno ukrali, jer su birali 24. Predsjednik Nju Džersija je bio tada Rod Torn, koji je draftovao Majkla Džordana“.

Na početku, dok nisu mogli izgovoriti njegovo ime, zvali su ga Karli.

“Lorens Frenk, trener me tako prozvao jer mu je bilo teško da izgovori to K, R i L. Iskreno, meni nije bila velika razlika kad sam došao u NBA, jer sam došao iz Partizana. Jeste razlika u zemlji. Meni je možda teže bilo u Partizanu. Kad sam došao iz Kraljeva ta promjena i ti neki igrači, koje sam do tada gledao na televiziji. Već kad sam bio u Partizanu i igrao Evroligu imao sam u glavi da ću kad-tad otići tamo. Kad sam otišao, primjenio sam neku svoju filozofiju da samo treningom mogu da se nametnem. Trenirao sam dosta. Oni su vidjeli tu želji i požrtvovanost i tako su me prihvatili. Pošto je Moning imao transplataciju bubrega i vraćao se. Ja sam bukvalno prije-četiri pet godina imao njegov poster u sobi. Onda sam mu ja služio kao neki sparing”, priča Krstić o treningu sa legendom NBA.

“Odradimo mi trening neka tri sata. Ja prije toga dva sata u teretani i onda te čeka Alonzo Moning da igraš jedan na jedan, a on to igra kao da mu je posljednja utakmica. Sve je radio kao da mu je posljednja utakmica. Šteta što nemam te snimke. To su dolazili da gledaju predsjednik kluba, generalni menadzer. Uzmu stolice sjednu i gledaju. To je njima bilo uživanje. Ja nijednog trenutka nisam posustao. Razlog zašto me draftovao Ed Stefanski, kasnije je naveo, je što sam igrao kao mladić sa puno kontakta. Nisam bježao od duela i oni su smatrali da imam karakter da ne odustajem”.

Krstić je jedan od rijetkih sportista, koji se nije puno promjenio sa dolaskom slave i novca. Autor ovog teksta je sa njim pravio intervju kada je odlazio u NBA 2004. godine. Kasnio je, pošto mu je na starom opelu pukla neka cijev za vodu.

Naredne godine ponovo smo se našli da analiziramo prvu sezonu. Nije imao puno bolji automobil i nije nimalo „digao nos“. Jedan je od rijetkih, koji nije mijenjao broj telefona, a teško je ostati, naročito u tim godinama, imun na novac i slavu.

“To sve dolazi iz kuće. Možemo mi da pričamo šta hoćemo. Nije da ja neću da kupim novi auto ako imam novca. Jednostavno smatrao sam da me malo i bilo sramota da napravim tu vrstu promjene. Za godinu dana da se ja vratim i pokažem svima kako ja imam, kako mogu da kupim dobar auto. Pritom, nisu to bili ni avioni-kamioni od tog prvog ugovora. Dok platiš menadzera, stan, kola… U Evropi je drugačije, stan i auto dolaze u ugovor. Tako da se nakupi toga. Plus porez. Uz to, ja sam imao veliko obeštećenje Partizanu, tako da u suštini kad se sve sabere i oduzme te prve godine u NBA sam bio pozitivna nula”, iskren je nekadašnji kapiten selekcije Srbije, koji kad je dolazio u NBA nije znao ni riječ engleskog jezika.

“Kad sam odlazio nisam znao riječ enlgeskog. Imao sam sreću što me tamo dočekao Zoran Planinić, on mi je dosta pomogao u toj vrsti komunikacije. Kasnije je došao i Bostijan Nahbar i Mile Ilić i bilo je lakše“.

Nekadašnji reprezentativac Hrvatske Zoran Planinić pravio je dobar roštilj.

“Jeste bilo je toga . Mi smo svi imali kuće u nizu u jednom kvartu. Dosta igrača je živjelo u tom kvartu stvarno smo se dobro družili”.

U NBA Krstić je bio i tema zbog evropskog stila oblačenja i bilo je i prozivki u kojima je prednjačio modni „arbitar“ Rasel Vestbruk.

Ha ha. To je bilo u Oklahomi. Ja kad sam bio u Nju Džersiju, još nije važio taj dres kod. I dalje su dolazili u dresovima američkog fudbala do koljena i sa kajlama. Mislim da su moje druge godine donijeli zakon o oblačenju. Jednostavno, ja sam se oblačio kao i ovdje. Njima je to bilo čudno što je usko. Šteta što sada nisam tamo jer su svi počeli tako da se oblače”.

Išao si korak dalje s modom.

„Haha možemo reći. Oni su svi ono široko, ali vidim da sada uže oblače. Vidim da prednjači Rasel Vestbruk. On je prednjačio u tim nekim provokacijama, a sad vidim da dominira u tome što uže to bolje, ali nema veze”.

Krstić je igrao u Okalhomi sa Hardenom, Vestbrukom i Durantom, koji su tada bili veliki talenti. Posebno ga je iznenadio napredak Džejmsa Hardena.

“Ja nisam mogao da pretpostavim da će Harden da bude ovakav igrač kakav je sada. On je imao višak kilograma, to je bio tad njegov osnovni problem. Uvijek su ga iz kluba kritikovali zbog toga. Čak nije bio ni radnik veliki. Jeste bio ruki te godine kada sam ja igrao. Sljedeće je ušao u petorku i zaigrao odlično. Kad sam ja bio nije bio ništa specijalno. Jeste bio mlad. Vestrburk me dosta karakterom podsjeća na Džejsona Kida. Jednostavno igra i preko bola. Želi da se dokazuje. Stalo mu je do ekipe, nije sebičan iako to ne izgeda tako na terenu. Durant je toliko želio da osvoji taj prsten i mogu da razumijem što je otišao. Teško da bi sa Oklahomom uspio. On je veliki pobjednik, a obojica su stvarno veliki radnici. Tako je bilo tad, a vjerujem da je i sad”.

Nakon Oklahome u najtrofejnijem NBA klubu Bostonu dočekala ga je „skromna“ grupa igrača (Šekil Onil, Rej Alen, Pol Pirs, Džermejn Onil, Kevin Garnet i Radžon Rondo)

“E to mi je bilo baš nezgodno. Boston mogu da poredim sa Real Madridom u fudbalu. Ta tradicija se osjeća na svakom koraku. Gdje god da smo gostovali, pogoto gdje nema puno domaćih navijača, tu bude pola navijača Bostona. Vidiš dresove i zaista se osjeća ta tradicija. Gdje god sam išao po restoranima osjeća se to kao kod nas. Za Boston kažu da je najsportiskiji grad u SAD. Razumiju sport“.

Prvu veče u Bostonu na večeru ga je pozvao ni manje ni više nego Rej Alen.

“Rej Alen je mene i Džefa Grina prvu veče odveo na večeru. Stvarno lijep potez. On je kao Klif Robinson, stara škola. Prilazi ljudima na drugi način. Nije on morao da to radi”, kaže Krstić o lijepom gestu Reja Alena.

Za Šeka ima samo riječi hvale.

“Žao mi je što duže nisam bio njegov saigrač. Imao je neki čudan smisao za humor, ali interesantan. Bilo mi je baš simpatično sa njim. Bilo mi je čudno da sjedi pored mene u avionu, da radi teretanu pored mene. On je po meni najbolji centar svih vremena. Ovako on sve to prebacuje na šalu, sve mu je vic – šala. Iako se na kraju baš mučio. Više je bio povrijeđen, nego što je igrao”.

Te sezone jedan od nosilaca igre Bostona bio je Kevin Garnet, koji nije bio baš omiljena ličnost Krstiću.

“Ja sam ga, iskren da budem, mrzio kao protivnika. Non stop nešto dobacuje. Uđe ti “u glavu”da te izbaci iz ritma. Kao saigrača sam ga obožavao. Diže ekipu i on to svojim primjerom pokazuje. Nije prazna priča. Odradi utakmicu, da 25 koševa i nije zadovoljan kako je igrao i ode u teretanu. Mi smo imali teretanu odmah pored terena. Ode čovjek odradi teretanu poslije utakmice sat vremena. Posvećen je. Mislim da on da je mogao da igra do 60. godina da bi igrao. Mnogo voli košarku. Ništa nije odrađivao”,govori Krstić o Garnetu i posljednoj sezoni u NBA. Bilo je to 2011. godine

„Poslije te sezone Dok Rivers je želio da me ostavi. Bio je lok aut. Tad sam imao 28 godina i želio sam finansijski da se obezbijedim i izabrao sam CSKA. Zvao me poslije da li mogu da izađem iz ugovora, ali sam se odlučio za CSKA i Evropu“, završio je priču za naš portal Krstić.