Blat: Vaš košarkaški svijet je veći od samog svijeta!

Legendarni američki trener izraelskog porijekla Dejvid Blat bio je gost Srđana Radojevića i Aleksandra Džikića u podkastu ‘Blok po blok’.

Čovjek koji je sa Makabijem osvojio Evroligu, sa Darušafakom Evrokup, sa reprezentacijom Rusije bio prvak Evrope i sa Klivlendom stigao do finala NBA lige prošle godine morao je da završi karijeru zbog teške bolesti, a u razgovoru za Sport Klub prisjetio se nekih bitnih detalja, između ostalog i dolaska u Beograd kada to nije bilo baš najsigurnije za američke državljane.

“U košarci i u životu, ne postoji ništa novo. Znate, treneri vole da izađu i da se hvale kako su oni nešto izmislili, ali to je gomila gluposti. Ne postoji ništa novo, sve smo već vidjeli, svako, možda i nesvjesno, svoju trenersku filozofiju pravi tako što uzme ponešto od svakog trenera kojeg je gledao, od svake utakmice koju je gledao i onda to spojite u svoju filozofiju i nadate se da će vas to načiniti boljim. Mislim da je jedna stvar koja nedostaje današnjem svijetu i košarci skromnost. Nije sramota naučiti nešto novo od nekoga, nije strašno i ako uzmete ideju od nekog drugog i malo je izmijenite, dodate nešto svoje, shvatite da nema ničeg novog pod suncem,” istakao je Blat.

Da, ali ljudi ne razumiju, copy-paste proces je veoma lak?

“Tako je. Ja sam imao sreće, kada sam bio mlad, učio sam od jednog veoma iskusnog trenera i on mi je rekao: Aleks, od svakoga možeš da naučiš nešto. Ja mu nisam vjerovao, pokušavao sam da učim samo od navodno dobrih, a on mi je uporno govorio: ‘Ne, ne, uči od svakoga’. Konačno sam ga pitao šta to mogu da naučim od loših trenera, a on je rekao: ‘Možeš da naučiš kako da se ne ponašaš.’ To je bilo veoma važno za mene i dugo to nisam razumio.”

Kako se osjećate, znamo da imate određene zdravstvene probleme?

“Nisam nesrećan i nema sramote u onome što mi se dešava. Kada sam dobio dijagnozu, izašao sam i javno rekao da bolujem od multiple skleroze, zbog toga sam i prekinuo karijeru prije nego što sam to zaista želio. To je bolest koja ima mnogo različitih oblika i manifestuje se na mnogo različitih načina. Kod različitih ljudi se različito ispoljava i nema poznatog leka trenutno. Svakako mi otežava svakodnevni život i sve je različito od onog na šta sam navikao, ali idem dan za danom, radim naporno da bih ostao fizički zdrav i ne želim da kukam, znam mnoge koji su i u goroj situaciji od mene. Morate se izboriti sa svakom situacijom, meni mnogo znači da razgovaram sa ljudima, da pomažem drugim ljudima i da dobijam snagu od njih. Pomoći ću onima kojima treba malo pomoći i malo dodatne motivacije.“

Da možete da izaberete samo jedno životno iskustvo, ako je to moguće, koje bi to bilo?

“Imao sam dugo jedan cilj, da budem ambasador, ne da budem političar nego ambasador, da radim na tome da zbližim ljude i kulture, slično onome što sam radio u svojim klubovima, ali pošto ne mogu više da budem trener, moraću da se potrudim da povežem ljude na drugi način.”

Recite nam, kada ste predvodili reprezentaciju Rusije u finalu prvenstva Evrope protiv Španije, šta ste viknuli Džer Ar Holdenu kada je ukrao loptu Gasolu?

“To je zanimljiva situacija i moraću malo da proširim priču. Igralo se u Španiji i nismo bili favoriti, nismo bili favoriti ni da se borimo za medalje, ali dobili smo sjajan francuski tim sa Tonijem Parkerom u četvrtfinalu i onda smo dobili Litvance koji su imali Šarasa i Šiškauskasa i na kraju smo igrali protiv Španije u finalu. Oni su imali prednost domaćeg terena, imali su sedam NBA igrača, kralj Huan Karlos je na tribinama i sve ukazuje na to da će nas isprašiti. Zato je naš plan bio da što duže držimo neizvjesnost, da ih što duže držimo pod pritiskom. Neka im bude neudobno jer je bilo jasno da su bolji tim od nas. Pri kraju utakmice, gubimo poen razlike, Holden sjajno krade loptu od Gasola, sjajan odbrambeni potez i onda počinje da dribla i kreće u napad,” kaže i nastavlja:

“Bilo je 26 sekundi do kraja i nisam imao tajm-aut, lopta je živa, a buka je bila zaglušujuća i zato sam bukvalno istrčao na teren i rekao mu: ‘Stani, čekaj, imamo poslednji šut. Mi ćemo odlučiti ovu utakmicu, pobijedili ili izgubili, mi ćemo imati taj posljednji šut’. On je to uradio, ali su ga pametno udvojili i onda je morao da se oslobodi lopte i dodao je Zaharu Pašutinu koji je bio veoma pametan i vratio mu loptu. Holden je dribalo, driblao, driblao i na kraju pogodio je i ostalo je dvije sekunde do kraja, ali ne zaboravite, treba vremena da lopta prođe kroz koš, pa da padne, pa da se izvede, a on je šutnuo dvije sekunde do kraja, i odjednom, poslije njihovog tajm-auta imamo tri sekunde na satu pa vi sami prosudite. Ali, na svu sreću, Gasol je promašio i mi smo pobijedili i postali evropski šampioni.”

Dva Amerikanca predvodila su ruski tim, nevjerovatno, zar ne?

“Da i ne smijete zaboraviti ja sam izraelski, jevrejski košarkaški trener koji vodi bivši Sovjetski Savez. Nije bilo nikakve veze ko sam i šta sam, ja sam jednostavno bio košarkaški trener. Po meni, igra je tu da spoji ljude i sport je važniji od nacionalnosti, to sam uvijek smatrao.”

Ljudi ovde vas vole i poštuju, a jedan od razloga je legendarni meč Partizan – Efes, kada ste uprkos apelu američkih vlasti da državljani SAD ne putuje u Srbiju došli u Beograd i potom dobili ovacije u pres centru.

“Da, to je bio jedan od tih trenutaka kada je politika željela da nadjača sport. Mi smo dolazili da igramo meč Evrolige i to je bio veoma težak trenutak za vaš region i ono što se desilo, desilo sa ambasadama u Beogradu i sa bombardovanjem prije toga. Hajde da krenemo od toga. Znate šta se desilo sa ambasadama i u Efesu sam imao nekoliko američkih igrača koji su odlučili da ne putuju u Beograd zato što su američke vlasti izdale upozorenje da američki građani ne bi trebalo da putuju u Beograd. Po meni je to bilo pogrešno, naš tim je osjećao da je to pogrešno, ali ti igrači su odlučili da ne putuju, a mi koji smo ostali osjećali smo da je važno da putujemo i da je važnije da sport pobijedi. Iako smo odigrali bez nekoliko važnih igrača, dali smo sve od sebe, nismo pobijedili, ali ljudi u Beogradu i ljudi u Srbiji su nas sjajno prihvatili i poštovali nas jer smo sport vidjeli kao rješenje problema a ne kao dio problema. To nikad neću zaboraviti. Po meni je to veoma važno. Moja ljubav prema košarci u vašem regionu nije počela tada ali tada je postala još jača. Vi imate ogromnu strast prema ovoj igri, imate sjajne ljude, sjajne igrače, imate sjajne ideje od kojih sam i ja malo krao tokom karijere.”

Da li biste podijelili sa nama svoje principe kada birate igrače?

“Naravno, ispričaću vam jednu priču i mislim da će vam se svidjeti. Jedna osoba koja je takođe veoma poštovana i voljena u vašem regionu, Greg Popovič, držao je jedno predavanje i odradio je predavanje i neki trener iz vašeg regiona je pitao: ‘Treneru, šta se desi kada branite pik end rol i ne možete ništa, ne možete da udvojite, ne možete da preuzmete, ne možete ništa, oni stalno odigraju kako treba? Popovič je pitao: ‘Dakle, imaju odgovor za sve ono što vi uradite, vi uradite ovo, oni urade ono, vi uradite ovo, oni urade ono i uvijek su bolji? Trener mu kaže: ‘Da, tako je,’ a Popovič će: ‘Pa u tom slučaju ćete izgubiti.’ To je realnost i sada, zašto vam pričam ovu priču? Na početku jedne sezone, nisam imao klub, bio sam bez posla i Spursi su me pozvali u svoje prostorije da pratim njihove pripreme za sezonu. To je nešto što Spursi, koji su zaista fenomenalan tim sa intelektualne strane i načina na koji pristupaju košarci, od njih možete mnogo da naučite, i da nadogradite te ideje. Čačkaju vam mozak? Tako je, čačkaju vam mozak i ja sam imao šansu da razgovaram sa tri člana njihove organizacije: Ar Si Bjufordom, Gregom Popovičem i Brajanom Paugom. Svakog od njih sam posebno pitao šta tražite kada gledate nekog igrača i svaki od njih mi je dao isti odgovor ne znajući da sam pitao i one druge.

Ja sam bio ubijeđen da će mi reći nešto u stilu: ‘Visina, fizičke predispozicije, šut, defanzivne sposobnosti…’ Ali nijedan nije rekao to. Svi su mi rekli – karakter. Kada god sam razmišljao o tome da gradim tim a gradio sam dosta timova, karakter je bio najvažniji. Mnoge osobine možete da nadomjestite, kao recimo da neko ne može da dodaje dobro, to može da se riješi, ako nije dobar skakač i to može da se reši, ako nije dobar šuter, onda vježba, ako nije dobar u odbrani, postoje varijante da ga sakrijete, ali karakter ne može da se nadomjesti. To je nemoguće sakriti.”

Koja je najvažnija razmjena podataka koju ste ikada imali?

“Znate kako, ranije sam volio da imam svakodnevne sastanke sa svojim stručnim štabom i svako je imao slobodu da kaže šta god hoće, bio sam otvoren da čujem sve što imaju da kažu ili predlože, nije bilo granica, i na taj način sam uspijevao da naučim mnogo stvari, da vidim šta im se sviđa, šta smatraju da funkcioniše dobro, a šta smatraju da funkcioniše loše. Šta im je smetalo, šta im je pomagalo, šta je bilo fer, šta nije bilo fer i uvijek sam volio tu razmjenu podataka. Istu stvar sam radio i sa igračima na početku sezone, rekao bih: ‘Ovako vidim kako će ići stvari, ovo je način na koji način želim da vi doprinesete, crvena linija je ovde i želim da to poštujete.’ Ispričaću vam opet jednu priču, imao sam jednog sjajnog igrača u Hapoel Galilu i Makabiju poslije. On je moj prijatelj, zove se Gur Šelef, možda ga se i sjećate. Došli smo sa Hapoel Gilalom da igramo protiv Partizana sredinom devedesetih, bili smo grupa klinaca, 17-godišnji plejmejker Alon Štajn, Gur je takođe igrao, tu je bio i Gil Sela, svi su imali 20 ili 21. godinu i dobili smo taj meč protiv sjajnog tima Partizana sa Tomaševićem i Drobnjakom, ali su nas onda razbili u revanšu ali nikada neću zaboraviti taj meč i koliko su ljudi bili strastveni, koliko im je košarka bila pitanje života i smrti.”

Kada smo pričali prethodni put u Beogradu, bili ste trener Makabija i pričalo se da ćete dobiti otkaz u Makabiju. Pobijedili ste Zvezdu i na kraju osvojili Evroligu. Poslije toga ste otišli u NBA, opišite nam malo taj proces i kako se sve to desilo.

“Djelimično su mediji bili u pravu. Tako je. Ako tvrdite da ste trener koji nikada nije dobio otkaz, onda niste pravi trener. To je jednostavno realnost naše profesije, možda ponekad i nije fer, ali generalno naš posao nije lak, desiće se da se nađete u situaciji kada stvari ne idu kako ste zamislili i nema srama u tome da padnete. Sramota je ako ne ustanete poslije tog pada. Morate malo da gledate i unutra, u sebe, i prvo pitanje koje treba da postavite je: ‘Šta sam uradio pogrešno, gde sam pogriješio?’ Kao što znate, u prvoj sezoni u NBA, ušao sam u finale, povrijedila su mi se dva bitna igrača, možda bih osvojio i titulu da su igrali, ali već sredinom sljedeće sezone dobio sam otkaz. Nije to lako, onda sam se vratio, bio sam trener u Turskoj i osvojio sam još jedan evropski trofej. Zapitao sam se da li sam uradio sve što sam mogao u NBA i došao sam do odgovora da nisam. Postoje mnoge stvari zbog kojih mogu da se žalim, mogao bih da okrivim druge, ali ne želim da tražim izgovore, želim da se poboljšam, želim da budem još posvećeniji svom poslu i to je način da ustanete poslije pada. Nema tu previše tajni, pogledajte unutra, pitajte sebe prava pitanja, zahtjevajte više od samog sebe.”

Koja je razlika između trenerskog posla u NBA i na najvišem nivou košarke u nekoj evropskoj ligi?

“Pre svega, moram da kažem da su to dva potpuno različita svijeta. Potpuni različiti svetovi, i ne pričam samo o pravilima, o trajanju utakmice, trajanju sezone, ne pričam samo o igračima, u NBA postoji i igra van parketa koja je potpuno različita od onoga što vidimo u Evropi. U Evropi je, bar do nedavno, važnije bilo da na parketu, a u NBA je važnija ta igra van parketa i to je velika razlika. Kada sam prvi put došao u NBA, već sam bio trener u Evropi 25 godina, ali nisam toliko napredovao kao trener u Americi, više sam naučio radeći u Evropi o samoj košarci. Mislim da je to što sam otišao tamo a da nisam baš bio svjestan da je sve potpuno drugačije i kako stvari funkcionišu dosta odmoglo mom boravku u Americi. Došao sam u jednu specifičnu situaciju, prvo sam radio sa timom koji je imao zadatak da napreduje do gotovog tima koji je imao zadatak samo da pobijedi i da se bori za titulu. Mislim da bi svaki trener koji prelazi iz Evrope u NBA trebalo da malo uči, prođe kroz taj proces, jer je kao da počinjete od nule. Potpuno je drugačija igra, ali neću da se žalim, radio sam u NBA, imao sam to iskustvo, neću to nikada zaboraviti, imao sam čast da treniram najboljeg igrača 21. vijeka (Lebrona Džejmsa) i da budem dio velikog NBA finala, to su sjajne uspomene između mnogih drugih sjajnih uspomena,” rekao je Blat i na kraju poručio:

“Bila mi je čast da razgovaramo. Svi u regionu znaju koliko obožavam košarku odatle i trenere iz vašeg regiona. Uvijek je bilo sjajno biti dio tog svijeta, dio tog košarkaškog svijeta koji je po meni veći od samog svijeta i drago mi je da sam razgovarao sa vama. Nastavite sa radom i promocijom košarke. Želim svima sve najbolje u ova teška, teška vremena. Pričaćemo sigurno ponovo. To sada najbolje radim. Pričam koliko hoćete pošto ne mogu više da trčim.” 

foto:euroleague

About The Author