Trinkijeri: Raditi u Partizanu je kao da si trener Reala ili Bajerna u fudbalu

Opširan intervju doskorašnjeg trenera crno-bijelih.

Zna košarku, a zna i sa riječima, mada su mu i mnogi navijači Partizana zamjerili što se toliko kleo u ljubav prema crno-bijelima prije no što je izabrao da ode u Bajern. Međutim, moderan sport je šou-biznis i Andrea Trinkijeri je toga savršeno svjestan. Pa u velikom intervjuu za Trendbasket, koji prenosi mozzartsport, smireno odgovara i o odluci da napusti Beograd i karijeru nastavi u Minhenu.

Pitate me kao da te dve stvari idu zajedno, a nije tako. Prvo sam odlučio da ne želim da ostanem u Partizanu, iz raznih razloga. Poslije više od 25 godina u ovom poslu vjerujem da imam pravo da biram sa kim želim da radim. Tek kad sam zatvorio tu stranu, otvorio sam drugu i tu se pojavio Bajern. Ali to su dve potpuno odvojene stvari”, tvrdi Trinkijeri.

To ipak ne znači da je zažalio zbog dolaska u Partizan. Naprotiv.

To je jedno od najvažnijih iskustava u mojoj sportskoj karijeri. Ekstremno sadržajna avantura. Jedan od najkontroverznijih izbora koje sam napravio, ali i jedan od najuspješnijih. Svega je bilo. Bilo je senzacionalno iskustvo. Stigao sam u klub koji je bio u teškoj situaciji. Uz dosta rada i pomoći navijača i njihove bezuslovne ljubavi prema klubu isporučili smo šta se tražili. Sada je to ozbiljan klub sa dobrim igračima. I igračima koji su to postali za godinu i po dana koliko sam radio tamo. Klub je pride uložio u neke važne igrače – Marinkovića i Lendejla recimo. Osvojili smo tri trofeje, bili smo spremni za još mnogo njih… Raditi u Partizanu je kao da si trener Reala ili Bajerna u fudbalu. Vodiš tim pred 20.000 ljudi. Bilo je prelijepo. A kad sam dolazio svi su mi govorili da sam pijan. Iako sam zano da je to ogroman rizik”.

Kaže da je iz celog iskustva mnogo toga naučio, samo mu je žao što Partizan nije došao do Evrolige. Pa na pitanje o tome da li je Partizan klub za elitnu evropsku košarku odgovara…

Partizan jeste evropska košarka! I Evropa ne sme da kaže ne klubu sa 2.000.000 navijača. Ali i oni moraju da odluče šta žele da budu”, kaže Trinkijeri.

Možda i zbog toga što smatra da se crno-bijeli još nisu “odlučili” Trinkijeri je otišao u Bajern. Klub koji je svojevremeno nazvao “vanzemaljcima” ili “uljezima” zbog toga što kao košarkaški kolektiv nisu ni postojali dok fudbalska sekcija nije odlučila da uđe s dosta para. Sada više ne priča takvu priču. I tu se opet vraćamo na to kako Trinkijeri barata s riječima.

Ne zaboravite da sam Italijan i da volim da se igram s riječima. Ljudi ne razumiju da nekad nešto kažeš da bi prodao neku robu. Tada sam bio trener Bamberga, tri godine smo igrali najvažnije utakmice sa Bajernom. Pa sam malo pomogao sadržajem. Ne znači to da nemam pozitivno mišljenje o Bajernu. Samo sam zavrtio priču, da imate (novinari, prim.aut) o čemu da pišete. Da sam rekao da nas čeka ‘teška utakmica’ i ‘neka bolji pobijedi’ o čemu biste pisali?”, iskreno će Trinkijeri.

Zanimljiv je bio Trinkijeri i dok je govorio o komunikaciji sa igračima. Nije uvijek lako.

Shvatićete kad budete imali djecu, ali daću vam primjer. Kad su mi otac ili majka govorili nešto važno nisam obraćao pažnju na to kako mi to saopštavaju, nije bilo bitno da li su ljuti ili fini. Čim otvore usta – kao da mi se Bog obraća, tako je bilo. E sad, kad napuniš 17 ili 18 godina to kako nešto kažeš je važnije od toga šta kažeš. Prvo treba da ubijediš igrača da te sluša, džaba ti i ako kažeš najpametnije stvari dok on ne sluša… I moraš da naučiš mnogo jezika, ali ne njemački, turski, srpski, već jezik koji igrač hoće da čuje”, filozofski će harizmatični Italijan.

I još malo o komunikaciji.

Najvažnija stvar sa mladim igračime je da ih natjeraš da shvate da brineš za njih. To je komlikovano, jer živimo u svijetu u kome ti je sve pripremljeno. Evo, ovaj telefon, imaš pristup cijelom svijetu. Možeš da naručiš picu, da kupiš kola, da rezervišeš putovanje, da nekoj osobi kažeš da je voliš, ili da je mrziš. Sve je u telefonu. Ali ovo, taj telefon, nikad neće zamijeniti glavu. Samo treba da ljudima objasniš da to shvate”.

Kad je već komunikacije, koje su to greške koje najviše nerviraju Trinkijerija?

Ne mogu da podnesem greške koje se prave zbog nedostatka koncentracije. Tu nisam dobar, ali radim na tome. Ne mogu da podnesem ni kad igrač prvo misli na sebe, a ne na tim. Od te dve stvari se ježim”.

Nije dakle ni čudno što Trinkijeri, kad priča o trenerskim uzorima, priča isključivo o stratezima poznatim po emotivnim reakcijama.

Mnogo ih je, ali ako moram jednog da imenujem, broj jedan je definitivno Željko Obradović. Ali učio sam i od drugih. Imao sam sreće da upoznam, da budem prijatelj sa Željkom, sa Šarunasom Jasikevičijusem, ne mogu samo jednog da imenujem, mnogo ih je bilo. Na primjer, mnogo mi se dopada Pep Gvardiola, a on nije ni košarkaški trener. Ali smatram da smo slični. Na različitim nivoima naravno, ali obojica smo posvećeni detaljima”.

Za kraj, šta bi bio Trinkijeri da nije trener? I opet taj zanimljiv riječnik Italijana.

Možda serijski ubica? Svi treneri su malo ludi… Šalim se, naravno, sigurno ne ubica. Recimo da bih se bavio regrutovanjem”, završava Andrea Trinkijeri.

foto:kosarak24.ba