Kokoškov: Srbija nije bila spremna za kvalifikacije, ne treba da huškamo djecu jednu na druge!

Kokoškov za 24sedam prvi put o razlozima poraza, kritikama u javnosti i svom viđenju budućnosti srpske košarke.

Srpska košarka pretrpjela je težak udarac kada se nije plasirala na Olimpijske igre. U danima poslije poraza u nedeljnom finalu od Italije, javilo se mnogo košarkaških radnika, ali i navijača sa svojim mišljenjem i objašnjenjem.  

Neki su kritikovali, neki su se trudili da daju logična objašnjenja, ali najviše ljudi je kritikovalo. Sve. Od igrača, preko saveza, do selektora Igor Kokoškova, koji se posebno našao na udaru zbog izjave “nema drame” nakon utakmice.  

Ali, ne samo to, ljudima je smetao njegov tajm-aut, njegovo emotivno stanje tokom meča (barem javno prikazano), a on sam nije dobio priliku da bilo šta kaže od toga.  

Razlog su kovid protokoli. Kratka konferencija za novinare sa samo dva pitanja. Ipak, selektor nije želio da ostane nedorečen, već je u ekskluzivnom intervjuu za 24sedam otkrio baš sve što se dešavalo tokom ovih kvalifikacija. Ali i prije njih, pa i poslije njih.  

Najčešća teorija ljubitelja košarke jeste da se “nešto desilo”, da je došlo do nekog sukoba unutar svlačionice i da zato tim nije ličio na sebe. 

“Kad sam rekao “nema drame”, mislio sam neku tešku relaciju koja se desila u toku priprema, u toku same utakmice ili na kraju utakmice. Mi smo spremni da od toga napravimo ekskluzivitet. Sjećam se 2004. po završetku našeg olimpijskog ljeta, jedan mladi novinar, koji je eminentan u sportskom novinarstvu, me pitao: “Ko se s kim potukao?”. Mi smo vrlo teški u prihvatanju informacija da nije postojao nikakav fizički sukob, niti sukob unutar svlačionice.O košarkaškom dijelu možemo da pričamo, ali drama ne postoji. Mediji formiraju dramu. S tog aspekta je to bio moj komentar, nisam mogao da ga objasnim. Drama ne postoji, postoji košarkaški dio, postoji nešto što se dešavalo na terenu i sticaj okolnosti koji se ne bazira na sukobu“, odmah je razbio sve teorije zavjere selektor. 

Posebno mu smetaju komentari da je igrači trebalo da se pobiju na poluvremenu. 

“Ružno je, vrlo ružno sa čak. Jednostavno, huškamo igrače jedan na drugog, pravimo takvu atmosferu da ako se neko ne pobije u svlačionici i ako ne postoji konflikt, da ispada da nisu odreagovali na pravi način. To je zaista ružno. Dolazi i od medija i od košarkaških ljudi. Huškamo djecu jedne na druge čisto da bismo mi izgledali kao neko ko o tome brine. A naravno da igrači brinu, ne bi bili tu gdje jesu da ne brinu“, kaže selektor.  

Kokoškov ima vrlo jednostavno objašnjenje zašto je tim izgledao kako je izgledao (nije bio spreman iz objektivnih razloga), ali prije toga želi da istakne drugu stvar. 

“Vraćam se na taj fizički kontakt, nešto što je dolazilo od nekih nazovi eminentnih trenera koji kažu da je možda bolje da su se potukli. Mislim da iz pedagoškog, trenerskog aspekta tim igračima treba ponuditi nešto bolje sem fizičkog kontakta na poluvremenu. Bio sam u mnogim timovima gdje nije bilo fizičkog kontakta na poluvremenu, a gdje je tim pobijedio utakmicu ili turnir ili sezonu. Desile su se stvari zbog kojih nismo pobijedili utakmicu, ali taj dio vezan za dramu je ružan. Huškamo svoju djecu jedan na drugog. Mislim da to treba da snose odgovornost i mediji i sportski radnici koji to potenciraju. Nemoguće da ne možemo tim momcima da ponudimo nešto bolje, i pedagoški i trenerski, sem da se fizički obračunavaju jedan sa drugim. 

A šta se desilo? Zašto smo izgubili i zašto je tim djelovao kako je djelovao. 

“Prije svega hoću da kažem da ovaj razgovor nije želja da se stvori neki alibi. Prosto, zbog kovida i protokola koji smo morali da prođemo, nisam imao vremena da pričam sa medijima. Moja potreba je da ljudi koji vole košarku, koji vole nacionalni tim, imaju pravu informaciju i dovoljno informacija. Posljednjih par dana sam iskoristio da se utisci slegnu. Reakcija i medija i nazovi sportskih radnika je toliko bila ružna i maliciozna, da zaista… Neka oni žive s tim, ali ja dugujem informacije u kakvim smo uslovima radili i zbog čega, na kraju krajeva, nismo pobijedili tu utakmicu. Ključ uspjeha su pobjede. Da smo pobijedili, danas bismo vjerovatno imali drugu temu. Zato imam potrebu ne da se pravdam i stvaram alibi, nego da dam pravu informaciju ljudima koji vole nacionalni tim i košarku”. 

Kokoškov je naglasio da preuzima svu odgovornost i da ne bježi od nje. 

“Zaista vjerujem: treneri gube utakmicu, igrači dobijaju. Kad se utakmica izgubi, uvijek je trener odgovoran.  Apsolutno ne bježim od odgovornosti, tako sam radio cijelu karijeru. Nikad neću uprti prst u nekog drugog osim u sebe. To je stvar neke moje privatne kulture i sportske kulture. Sigurno ću zaštiti integritet tih momaka u svlačionici i Košarkaškog saveza kao institucije, ali vaši čitaoci treba da imaju pravu informaciju i da znaju u kakvim smo uslovima radili. Ali, odgovornost uvijek ide od trenera, od toga ne bježim. Ponavljam, ovaj razgovor nije alibi, nego prava informacija, da ne bismo dozvolili špekulacije zlonamernih medija i pogotovo ljudi koji se zovu sportskim radnicima, a kod kojih postoji samo zlonamjernost i malicioznost. Ali, to je nešto sa čime oni treba da se susretnu”.  

Selektor je onda objasnio zaista nesvakidašnju situaciju u kojoj se tim našao. 

“Ja za svojih 30 godina rada u košarci i 16 godina u FIBA takmičenjima, nisam imao priliku da radim u ovakvim uslovima, koji su bili vrlo specifični… Ništa nalik. Nažalost, nisam mogao da okrenem nijedan telefon od mentora, starijih kolega, selektora ranijih timova, da pitam za savjet, jer niko od njih nije prošao kroz ovakav način rada i ovakvo ljeto. Zaista je situacija zahtjevala veliku fleksibilnost i mogućnost adaptiranja, jer smo svakog dana imali novu situaciju. Toliko elemenata nismo imali ispred sebe da napravimo neku, ne kažem dugoročnu, nego neku organizaciju za ljeto. Morali smo iz dana u dan da modifikujemo svoj plan i idemo korak po korak. Svakog dana smo imali nov element, neku novu promjenu”.  

Kad kažete “element”, na šta mislite? 

“Mislim na broj igrača na treningu, mislim kada igrači dolaze, ko će kad da se pojavi. Lige su se završavale u različitom tajmingu, povrede igrača. Mi smo napravili preliminarni, završni spisak koji je trebalo da predamo Olimpijskom komitetu od 24 igrača. Mi smo na prvom okupljanju imali nažalost tri igrača. Sjećate se ranije kad je okupljanje, pa ih obučemo svi u lijepe bijele polo majice, pa se oni slikaju, pa imamo medijsku prezentaciju, pa pres, pa onda krećemo sa bazičnim pripremama. Da li ih vodimo na Kopaonik, ili imamo sedam-osam dana kampa, gdje ćemo da napravimo bazu od koje krećemo. Mi smo na prvom treningu imali tri igrača u autobusu. I tako smo izgledali tri dana… Dok nam nije došao četvrti igrač. Tu smo već gubili igrače. Više sam imao intervjua sa igračima koji su došli da se jave, pozdrave momke i da se oproste od nacionalnog tima. Prva tri dana imali smo tri, a onda i četvrtog igrača. To je zaista bilo smiješno. Mi smo se smijali od tuge. Bilo je i tužno i smiješno. Mi smo čekali završetak nacionalnog šampionata, Crvena zvezda i Mega, koje se završilo peti-šesti dan od našeg okupljanja, poslije čega smo imali devet igrača na treningu. Igrači su izgledali umorno i ranjeno, ali su bili motivisani da budu tu“, kaže Kokoškov, i odmah nastavlja: 

“S tog aspekta – apsolutna improvizacija. Mi nismo prije puta imali trening pet na pet. Pet na pet. Mi smo prva dva kontakt treninga ili timska treninga odradili prvo veče po dolasku u Grčku. Dakle, imali smo dva treninga da bismo odigrali te tri utakmice u Grčkoj. Faktor vrijeme je uvijek bio uključen. I mi onda ulazimo u turnir (kvalifikacioni) gdje više odmaraš igrače nego što umaraš. Senegal nije bio u našoj grupi pa da dobijemo te dodatne treninge. Tako da zaista… Vrlo bitno je da kažem da ljudi znaju da smo imali nula, nula treninga gdje smo imali kompletan tim. Nikad nismo imali 12 igrača. Dakle nula, ponavljam nula treninga gdje smo imali sve igrače zajedno na treningu. I odigrali smo nula utakmica ovog ljeta gde su svi igrači bili spremni da odigraju tu utakmicu. Ne jednu, ne nedovoljno, nego nula. Znači, nijednu”. 

Selektor je potom otkrio neke zaista šokantne detalje. 

“Prije polufinala, prije utakmice sa Portorikom, mi smo prekršili pravila. Mi smo na trening doveli igrača koji nije bio u mjehuru, samo da bismo imali njih 10 na treningu i odigrali pet na pet. Doveli smo igrača koji ne igra na toj poziciji, samo da bismo mogli da osjetimo jedan drugog, da odigramo pet na pet prije polufinala. Ali, to ostaje u hotelu i svlačionici. S tog aspekta maksimalna improvizacija. Da ne pominjem psihofizički gdje su se igrači nalazili. I povrede. I to govorim o igračima koji su tu bili, ne koji su bili odsutni iz opravdanih razloga. I nismo imali ni vrijeme. Tokom turnira se povrijedio i Stefan Jović, tako da je tim na kraju ostao sa 11 na terenu”. 

“To su sve elementi koje nismo mogli da kontrolišemo. Tu je bila potpuna improvizacija na dnevnoj osnovi. Da ne kažem da smo mi bacali neke nedeljne planove ili mikrociklus ili da smo imali veliku sliku. Velika slika je bila da se prevari ovaj turnir, da se na neki način, nekim iskustvom, motivom, činjenicom da igramo u Beogradu, ukrademo tu utakmicu i da se onda resetujemo. Da vidimo ko može da nam se naknadno priključi i da imamo neki, neki vid priprema. Ne govorim o bazičnim pripremama ili tempiranju forme. Molim vas, tempiranje forme. Sve ove informacije ljudi moraju da znaju, zato što treba da znaju. Da se ne bi krili iza nezalaganja. I momci koji su došli i da urade ovo ljeto kvalitetno – niko nije došao da izgubi utakmicu”.

Da se ne krijemo iza “zalaganja” ili “lošeg pristupa” ili, da kažemo i to, “loše pripreme utakmice”. Takav komentar može da ima moja baba Cana kad gleda to, ona žena koja ne zna košarku može da ima takav komentar, ali malo da se saberemo i budemo realni i objektivni. Što je veoma teško, jer nacionalni tim je emocija. Onda vrlo uključujemo emocije, a isključujemo racionalnost. I zbog toga mislim da je vrlo bitno da ljudi koji vole nacionalni tim imaju te informacije i ja obavezu da im te informacije prezentujem i da razumijemo da su postojale neke racionalne stvari, da nije stvar zalaganja, nedovoljne želje da se predstavlja nacionalni tim, ili da smo potcijenili Italijane. Opet, ne oduzimam njima ništa, odigrali su lijepu šutersku utakmicu, pohvale njima.  

Selektor je ponovio što je rekao poslije utakmice: ne igraju imena, nego tim. 

“Kad bi to moglo tako da se mi skupimo sa nekim imenima i da rolamo loptu i da kažemo “mi smo imena” i s kim god da igramo i da matematički to rješavamo. Dobro, Italijani nemaju neke igrače koji su imali neke individualne titule ove sezone, i mi to kao treba dobijemo sa nekih 20 poena razlike. To je matematika. Košarka nije matematika, ona je igra koja ima sportsku logiku. Na kraju krajeva, uz sve probleme koje smo imali, na kraju je logično da će se ovakva utakmica odigrati. Kažem, individualno igrači, bez obzira na imena, i naš tim, bez obzira što imamo veliko ime, mi za tu utakmicu nismo bili spremni. I to smo samo pokazali”. 

Sad se može reći da je svako general poslije bitke, ali da li su postojali neki drugi, fizički spremni i zdravi igrači koji su mogli biti pozvani da pomognu u “prevari turnira”? 

“Sad ja vas konkretno vas pitam: O kojim imenima pričamo? Ko su ti igrači? Mi smo na preliminarnom spisku imali 24 imena, a počeli smo pripreme sa tri. Amerikanci rade preselekciju. Oni su prije dva dana počeli kamp, a prije pet su objavili 12 imena koja će igrati u Tokiju. Mi smo se molili da imamo 10 igrača, ne 12, nego 10, da odigramo pet na pet treningu. Ko se pojavi, on je bio igrač reprezentacije, praktično”, odgovara selektor u dahu. 

Kokoškovu posebno smetaju napisi o vođenju tajm-auta i držanju tzv. “mini seminara” sa kolegama, do izostanka njegove reakcije. On je detaljno opisao kako je sve njegov tim reagovao u odbrani i šta je bila ideja, a onda je naglasio. 

“Mnogo, mnogo mi smeta još jedna stvar, pogotovo od kolega, od kojih su neki odavno završili svoje karijere, a neki možda nisu ni imali priliku da rade na tom nivou, jeste moj tajm-aut, sa mojim stručnim štabom. Rečenica “mnogo demokratije” – pa to je i politički nekorektno. Ljudi koji su u ozbiljnim godinama da imaju takve izjave – neka im je na čast. Kažem, reći “previše demokratije” je politički nekorektna izjava. Za to neko treba da odgovara (smijeh). Ali, nisam ja avangarda, nisam ja ni izmislio košarku, ni vođenje utakmice.  Ali, verujte, neke stvari će i ovde da se mijenjaju. Možda mi razmišljamo mnogo unazad i nemamo te ljude u stručnom štabu kao stvar kozmetike, nego ljude koje stavljamo u stručni štab, a napravili smo izbalansiran stručni štab da imamo i neko iskustvo i mladost i igračko iskustvo i te članove stručnog štaba koji su samostalni, koji su vodili svoje timove, treba da iskoristimo. Ne poslije utakmice, kada je završena, nego taj tajm-aut o kome želim da vam pričam, gdje imamo mini tajm-aut, malo okupljanje… Stvari koje mi u ovom trenutku ne radimo u evropskoj košarci i Srbiji ne znači da sam ja to izmislio, a drugo ja sam u zoni svog komfora. Moji saradnici nisu privjesci ili nešto što je stvar kozmetike, nego su to uvažene kolege koje imaju šta da kažu i misle i to mišljenje uvijek uvažavam. Sa tog aspekta smo malo unazad. Smijali su se ljudima i kad su rekli da je zemlja okrugla. Kažem kolegama: nemojte da imate otpor prema napretku, prema nečemu što se mijenja, i mojoj emotivnoj suzdržanosti na utakmici. To je jako ružna stvar, ja nisam klovn koji zabavlja publiku sa strane i lupa se u grudi da bi to izgledalo lijepo na kameri. Vrlo je bitna emocija igrača”. 

Vi ste govorili da ne igraju imena, nego tim, Nemanja Bjelica je rekao da je do igrača. Koliko god da se vama to ne sviđalo, tema zalaganja se nameće… 

“Ma, zalaganje nije bilo problem. Problem je bila nespremnost, individualna i timska, iz objektivnih razloga. Niko nije izašao to veče da se šali ili da potcijeni Italijane…“, počeo je odmah selektor. 

Ali, kako objašnjavate, na primjer, onu situaciju sa serijom trojki na kraju prvog i početkom drugog poluvremena? Niko da priđe igraču, da podigne ruku, da preuzme… 

“Da li ste razmišljali o samopouzdanju? Da li se uvijek krijemo iza zalaganja? Emotivno stanje igrača – mi nismo igrali na tom nivou, ni vi ni ja, mi, dakle, o tom stanju možemo samo da nagađamo. Mi sve stavimo u kalup zalaganja, sve što nam je nepoznato, stavimo pod “nismo se zalagali”. Iza toga se i treneri koji su profesionalci, koji od toga žive, se vrlo često kriju. To je apstraktna stvar. Nekad izgubiš samopouzdanje, nekad si u strahu, koji se javlja ne samo na početku utakmice… Mi smo imali neke igrače, možda čak i na ovom primjeru, kojima smo stavljali na leđa više nego što mogu da iznesu. I da imaš kad ti se Alfa, vođa te grupe, kada se nije pojavio fizički ili psihički, ako nije na utakmici i ostali vojnici izgledaju malo uplašenije i nemaju samopouzdanje. Na toj utakmici da li je problem bilo samopouzdanje? Da. Strah? Da. Pogotovo kad izlaziš na utakmicu u kojoj si psihofizički nespreman, a mi smo bili nespremni i iz toga izlazi samopouzdanje”. 

Tu nije bio kraj. Neizbježna tema je bio Nikola Jokić. Da li bi njegovo prisustvo nešto promijenilo i kakva je njegova budućnost u nacionalnom timu. 

“Mora da se šalite? Pitanje “da li bi Jokić nešto promijenio?” Jokić je u ovom trenutku najbolji košarkaš svijeta. Pogledajte šta se dešava Sloveniji, koja nije mogla da prođe kvalifikacije za Evropsko prvenstvo, koja je gubila od Bjelorusije, molim vas. Imali su jako loša posljednja dva ljeta i pojavljuje se alfa mužjak, njihov Jokić, pojavljuje se Luka (Dončić) koji je u ovom trenutku top 5 igrača svijeta i sve se mijenja. I medijski i svlačionica i trening. To su ljudi koji su magneti. Pogotovo ako je tvoj najbolji igrač najbolji dodavač svijeta, što su i jedan i drugi. Ne najbolji strijelac, nego plejmejkeri. To mijenja i u energiji i samopouzdanju o kome pričamo i motivaciji… Svi smo mnogo bolji.Sama činjenica da najbolji igrač svijeta ne igra – to su dva potpuno druga tima”.  

Kokoškov je potom posebno istakao još jednu stvar. 

“Mi treba da budemo pametni i kao košarkaški narod i kao veliki stručnjaci koji iz kafića obraćaju narodu i time ne pomažu, ali i njima čast; reakcija koju mi imamo prema Nikoli sigurno neće pomoći da on priđe i da se osjeća bliže nacionalnom timu. Mi imamo svoje živote, svaka porodica ima svoje probleme i odluke koje donosi i mi o nekim stvarima ne pričamo. A svaki košarkaški tim je porodica. Moj prijedlog je da budemo malo racionalniji. Nikola je vjerujem još u razvoju, on nije na vrhuncu karijere. Naša reakcija ne pomaže da on priđe nacionalnom timu, bez obzira što postoje razlozi za njegovo neigranje. On je najbolji igrač svijeta, sigurno nam je mnogo nedostajao i sve bi to bilo drugačije, ali postoje objektivni razlozi i treba da ga podržimo tu, šta god da se desilo. Najvažnije takmičenje svakog tima je ono sljedeće. Za nas su Olimpijske igre završene prije nekoliko dana i nacionalni tim kao program se fokusira na sljedeće takmičenje. Treba da budemo malo pametniji svi zajedno, jer nacionalni tim nije obaveza nego zadovoljstvo. On treba da prihvati nacionalni tim i da bude njegov, jer tim pripada igračima, pogotovo najboljim igračima”.

Šta dalje? Ostajete li selektor? Da li ste pričali sa ljudima iz Saveza? I još važnije – da li smo u stanju da se mijenjamo i napredujemo? 

“Meni je daleko lakše da pričam o ovim stvarima jer ne živim ovde. Ja nisam u srpskoj košarci, ja živim u Americi u Finiksu, tamo sam već 20 godina u NBA, a u ovom trenutku sam u Istanbulu, tamo mi je posao. Meni je sa tog aspekta lakše da dajem prijedloge, savjete iz daljine. Problemi nastaju onog trenutka kad se ne ostvare ambicije i zacrtani ciljevi, određeni standardi. A ti standardi su kad je srpska košarka u pitanju, vrlo visoki. Mi da smo otišli na Olimpijske igre a da nismo ušli u grupu timova koji se bore za medalju, za nas bi to bio fijasko. Postoje neke stvari strateške koje srpska košarka mora da rješava. Ja ne mogu da budem licemjeran, postoje dvije stvari, koje gledam sa aspekta trenera evroligaškog tima i trenera koji vodi FIBA takmičenje. To su dva potpuno odvojena koncepta. FIBA se bavi nacionalnim interesom, a mene kao trenera Fenerbahčea zaista ne interesuje turski nacionalni tim, ja ću skinuti 12 stranaca da pobijedim utakmicu u četvrtak ili srijedu. Ako Zvezda ili Partizan mogu da skinu 12 Amerikanaca, oni će to uraditi. Opet, sa aspekta nacionalnog tima, mladi igrači moraju da imaju prostora za svoj razvoj. Zato ne mogu da budem licemjeran i da se vodim dvostrukim standardima šta je dobro za razvoj mladih igrača. Mi njih u ovom trenutku nemamo. Meni je žao što nije došlo par mladih igrača. I mi bismo njih nagradili, poklonili bismo im nešto što u ovom trenutku ne zaslužuju. Ali, to smo uvijek radili, to je stara jugoslovenska škola, da mi uvijek razmišljamo o mladima. I skinuli bismo sigurno dva-tri mlada igrača i mi bismo njih častili, to je riječ, “častili”, da bismo imali most da premostimo ovo vrijeme i pripremimo ih za budućnost. Strateški stvari moraju da se dešavaju, kažem, meni je lakše da to rješavam iz daljine, nisam ovde. Moraju da se postave neke stvari na svoje mjesto, što nije lako. Nije lako da mladi igrači dobiju prostor da igraju. Mi imamo par igrača Zvezde, ja sam se nadao, ali tek kasnije gledam listing mladih igrača vidim da to nisu momci od 21-22 godine, već imaju 27 godina, a tek su sada dobili šansu da igraju značajniju ulogu u timovima koji igraju Evroligu”. 

Selektor je nastavio: 

“Što se tiče mog statusa, ja sam u ovo ušao velikom emocijom, željom da se vratim kući. U Americi sam imao prilike da kroz rad i rezultatima koje sam napravio, imao sam priliku da upoznam predsjednika SAD. Ne govorim da bih se hvalio, nego šta sam doživio. I u toj Gruziji sam radio i imao prilike da rezultatima dobijem državno priznanje i da mi se zahvali i Slovenija… Meni je to jedina želja bila, da ovde osvojiš nešto lijepo i kvalitetno i kad napustiš tim, da ostaviš trag iza sebe. To je jedini motiv. Tu sam jer sam dobio povjerenje ljudi iz Saveza. Vezano za moju odluku, sigurno da nije prijatan momenat, ali odluka vezana za moj status u reprezentaciji je vezana prije svega, da vam kažem iskreno i najiskrenije, za porodičnu situaciju“, rekao je Kokoškov, pa onda nastavio o radu sa reprezentacijom: 

“Ovakvo iskustvo koje sam, nažalost, imao u ovim okolnostima – jednostavno je nemoguće. Vraćam se na prozore. Imao sam četiri aktivnosti ido sada. Ovi prozori su komična situacija. Mi smo u prozorima izrotirali 31 igrača. Ja se zaista osjećam nemoćno, niti imam kontinuitet, ni materijal, ni vremena. Ti “prozori” su jedan tragikomičan koncept koji nažalost postoji. Da ne govorim o letnjem radu, gdje smo imali još smiješniji koncept, nula vremena sa nula prilika da se radi. Ja se trenerski osjećam nemoćnim jer ne znam kako da pomognem ovom timu. Kao što je emotivna bila odluka da preuzmem ovaj program, tako je emotivno vrlo bitna i porodična situacija i porodica. U ovom trenutku najiskrenije ne znam. Ne postoji dublja analiza od ovog što sam vam iznio. Ne postoji dublje od ovoga. Ne postoji materijal s kojim možemo da radimo”. 

Da li se kajete što ste preuzimali reprezentaciju?

“Ma, ne mogu da se kajem, naravno (smijeh). Nijedna odluka nije 100 odsto, svaka odluka nosi svoj rizik. Ako mi kažemo igraču “šutni na koš, nemoj da se plašiš, jer ako ne probaš, neće se desiti”. Zato kažem, taman posla da postoji ikakva doza kajanja. Namjera je bila najpozitivnija, najiskrenija, najdublja i ne bih vam mnogo pričao o svojoj stručnosti, jer mi je neprijatno, ali… Zadovoljan sam svojom karijerom, nije mi ovo bilo neophodno. U košarkaškim krugovima imam trag koji sam ostavio. Nemam nijedan drugi motiv osim da mogu da pomognem. Nema nikakvog kajanja, a za sve ostalo, kažem kao što je bila čista emocija da se uđe u sve ovo, najpozitivnija želja, tako će i ostati”. 

foto:fiba

About The Author