Jan Veseli o Nikoli Kusturici: Već sam ga natjerao da časti suši

Jan Veseli košarkaš Barselone u petak će igrati protiv Partizana u Evroligi.

Veseli je pažnju na sebe skrenuo upravo u Partizanu odakle je kao šesti pik na draftu otišao u NBA. Potom se vratio u Evroligu, sada nosi dres Barselone. U dresu Barselone sličan put prolazi kao on u Partizanu Nikola Kusturica.

“Ih, on već mora da časti. Ne večeru, ali u timu imamo dogovor da igrač mora da časti za neke velike stvari. Već sam ga natjerao da časti suši zbog toga što je najmlađi debitant u istoriji kluba (smijeh).

Dobar je, tri mjeseca radimo zajedno i baš sam ga zavolio, mnogo je dobar i drag dečko. Ne pričam igrački i košarkaški, već ljudski. Rijetko se vidi da tako mlad dečko, a one 2009. godište, što je iz mog ugla katastrofa (smijeh) jer sam ja sa svojih 16 godina bio u Slovanu”, rekao je Veseli za Mozzart sport.

Zna jako dobro kako je jednom mladom igraču na početku profesionalne karijere…

“Naravno, znam kako je to biti mlad igrač u seniorskoj ekipi i trenirati sa starijima od sebe. Iz ove perspektive znam šta znači za starije igrače, prisustvo novih momaka u timu. Znaš kako treba da se ponašaš, da se postaviš… Što se tiče Nikole, on je sjajan momak.

Recimo, kada nije u protokolu za utakmicu, on stoji na sredini terena dok se mi zagrijavamo i bodri nas, daje nam podršku… Hoće da uči, sluša, stvarno je dobar momak, radnik. To je stvarno rijetkost danas”.

Kao neko ko je sada pripadnik generacije jednog drugačijeg doba, vjerovatno dodatno cijenite takve stvari. Pogotovo jer današnji klinci umiju prerano da polete…

“On nije takav. Ima tih primjera, klinaca koji misle da su carevi i da im niko ne može ništa i sve je to okej, možeš tako da se osjećaš. Mogao bi i Nikola da bude takav, osvojio je zlato, bio MVP, može da dođe pred nas sa takvim stavom, ali nije takav. On kada je na treningu krene u ‘tuču’ sa Klajburnom…

Naravno, ne pravu tuču, nego košarkaški u borbu, ne plaši se, trenira, daje uvijek 100 odsto, trči… Baš smo pre neki dan pričali, kaže da je porastao ne znam koliko centimetara otkako je osvojio zlato. Vidi se kako mu se tijelo ‘vuče’, treba mu da poklopi noge i ruke. Razumijem ga, isto sam bio takav oduvijek, visok, mršav…”

Zato teško da može da ima boljeg mentora od vas.

“Pa, trudim se stvarno da mu pomognem, da mu pokažem, podijelim savjet, kako da pristupi treningu… Ponekad se desi da padne, odmah skočim i kažem mu: ‘Dečko, imaš 16 godina, šta je sa tobom?’ On trenira sa nama i poslije ide momcima svog godišta, tamo treba da pokaže da je najbolji. Kada je sa nama, za njega nema greške, sve je proces učenja.

Na njemu je samo da radi 100 odsto uvijek i nema problema. A, on je takav, nemam zamjerke. Mene je najviše kupio ponašanjem, više nego samom igrom, jer on je dijete, tek treba da nadograđuje sebe i svoju košarku. On je primjer kako treba da se ponaša mladi igrač, kada je sa starijima. Tako je meni bilo prije 15-20 godina”.

Pošto ste rekli da dosta pričate, na šta najviše obratite pažnju u razgovorima ili oko čega vas on najviše zapitkuje? Pošto možete da pričate na srpskom, još je i lakše…

“To što možemo da pričamo na srpskom je bio ključni okidač. Vidim sebe u njemu. Ne kažem da sam bio igrač kao on sa svojih 16 godina, totalno sam bio druga pozicija, ali fizički kada ga pogledam – velika stopala, dugačke noge i ruke, mršav… Vidim se u njemu. Razmišljam tako povremeno, da sam ja sada igrač od 16 godina i da sam u timu kao što je Barselona, šta bih pitao starije, šta bi meni značilo da čujem…

Pričamo o dosta toga, ali nikad mu ne pričam da, recimo, mora da trenira ovako ili onako, da radi to i to… Nego, ukažem mu na neki detalj. Pošto sam neko ko je imao 16 godina i sada sa 35 imam nakupljeno iskustvo, mogu da sagledam obe pozicije. Zato i kažem, pomislim tako nekad šta bi mi značilo da čujem kao neko od 16 godina, pa to sa njim podelim, kako bi se osećao komforno”.

Košarka se, opet, dosta promijenila za ovih 19-20 godina, koliko ste vi u seniorskoj košarci…

“Eto, baš nedavno smo pričali, kada smo gostovali Makabiju ovde, kako sam igrao u prvoj petorci u Pioniru, kada se on tek rodio (smijeh). Nikola je duhovit momak, možemo da pričamo ozbiljno, ali i da se zezamo, razumijemo se. Okej, gleda on mene kao starijeg igrača, ali smo drugari. Recimo, persirao je mojoj ženi, ona se iznenadila i odmah smo mu rekli da to ne radi više (smijeh)”.

Da li vam je iz ove perspektive čudno što se, recimo, nekada dosta lakše davala šansa mladim igračima, dok je danas skroz drugačije?

“Teško mladi dobijaju šansu danas, to je tačno. Kada pogledamo prosjek godina u Partizanu, kada smo otišli na Fajnal for, bilo je recimo između 24 i 25. Imao sam 20 godina, Aljoša Mitrović je godinu dana mlađi, Bane Đekić isto mlađi… Dule Kecman i Pera Božić su tada imali 33 i 32 godine i bili najstariji. Bilo je drugačije nekada, od ekipa, do sistema takmičenja, manji pritisak… Nekada se dešavalo da po nekoliko sezona ne sretnete neke učesnike Evrolige.

Neću da me neko shvati pogrešno, ali Zvezda tih godina, recimo, nije bila ni blizu onoga što je danas, mi smo sva finala mahom igrali protiv Hemofarma. Bili smo jedini evroligaši tada, pa nismo imali taj pritisak. I da smo izgubili sve utakmice u Evroligi, bili bismo okej, jer bismo onda osvojili ABA ligu i Superligu.

Danas je pritisak na trenerima. Da bi igrao, moraš da budeš stvarno veliki talenat, da imaš veliki uticaj na igru kako bi dobio šansu. Teško je danas biti mlad košarkaš i da imaš minutažu”.

Kada već pričamo o mladim igračima, ovde se prije mjesec dana digla velika prašina zbog potpisa Mike Murinena. Svi su povlačili paralelu sa tobom i vremenom kada si ti došao u Partizan 2009. godine.

Obojica mladi, atlete, pa još simbolika dresa sa brojem ’24’. Da li ste ispratili Murinenove igre na Evrobasketu i kako vam je izgledao na parketu?

“Mlad momak, skače baš ozbiljno, možda i više od mene tada (kad sam došao u Partizan). Iskreno, nisam ga nešto detaljno pratio, pogledao sam malo na Evrobasketu. Okej, znam za ‘hajp’ koji je postojao kada je dolazio. Vidio sam da ima šut, da je skočan, ima 18 godina, ali… Reprezentacija teško može da se poredi sa klupskom košarkom. Ovo je potpuno drugi nivo.

U reprezentaciji se igra na atmosferu, pojave se možda neki igrači koji nisu poznati široj javnosti, ali igraju srcem i daju po 15 poena. Klupska je košarka drugačiji sistem, teško je uklopiti se odmah kad imaš 18 godina. Pritom, on nije prošao pripreme sa Partizanom, došao je naknadno, kada se već oformio tim. Teško je doći sa strane i uklopiti odjednom kad imaš 18 godina.

Treba vremena i malo strpljenja, njemu najviše. Teško je doći u takav hajp i sada sjediš na klupi i igraš ABA ligu. Ne znam kakva su bila njegova očekivanja, ali treba biti strpljiv, pogotovo on. Ima 18 godina, u evroligaškom je timu. Put do 35. ili 36. godine, gdje sam ja, je jako dug. Samo treba da nastavi da radi i sluša Željka”.

Da li je lako ili teško slušati Željka Obradovića, odnosno kao igrač da sprovedeš u djelo sve ono što je on zamislio?

“Nije, nije. Iskreno, kod Željka ne smiješ da slušaš cijelu rečenicu, šta on sve može da izgovori u afektu, već da izvučeš suštinu. Znaš da mogu kroz te priče da se provuku i neke psovke ili neka teža riječ, ali sve to ne treba da gledaš tako, već da čuješ ono što on zaista hoće da ti kaže u tom trenutku.

Radio sam s njim šest godina i znam kako je. Treba samo pristupiti pametno njegovom radu, ništa što on želi od tebe nije teško, on samo traži koncentraciju od tebe. Ima, naravno, nekih trenutaka, ali ako si malo pametan i koncentrisan, nije uopšte teško”.