“Dule mi je rekao da je Partizan trebalo da me zadrži”

Vuk Radivojević, nekadašnji košarkaš Crvene zvezde, otkrio je da je Duško Vujošević želio da ga dovede u Partizan kada je on prešao među crveno-bijele.

Radivojevića je prvi stavio na scenu Zmago Sagadin, a potom ga je želio legendarni Partizanom stručnjak.

Nekoliko puta je Vujošević javno isticao da bi volio Radivojevića u crno-bijeloj uniformi, tamo gdje je kao klinac i počeo da tapka loptu.

“Mislim da je odmah prve godine kod Zmaga to rekao. Tada je Danilović bio na čelu kluba. Kada je trebalo da pređem u prvi tim Partizana, odlučeno je da nisam bio talenat i poslat sam na pozajmicu, a ja sam otišao u Slogu. Kada sam poslije došao u Zvezdu, Dule je htio da me dovede. Rekao mi je nasamo, a mislim i javno, da je trebalo da me zadrže. To nije tajna”.

Takve poruke mogu da djeluju kao motivacija mladim igračima koji se probijaju.

“Kada sam bio klinac, nisu me zanimala mišljenja drugih”, smije se Radivojević. ” Imao sam sreću da sam mlad dobio dijete i osnovao svoju porodicu, zbog čega sam postao i zreliji. Da sam razmišljao o tome kako nisam prošao, pitanje je da li bih se probio do Zvezde. Kada sam bio mlađi, samo sam želio da igram i da se borim”.

Takav pristup je Radivojevića učinio plejmejkerom reprezentacije Srbije. Prve u istoriji, 2007. u Španiji.

“Bez ikakve dileme vrhunac karijere! Kod mene se igranje za reprezentaciju drugačije posmatra. Nikoga ja ne osuđujem kada ne igra, pare su se previše uplele u sport i to razumijem. Ali u mojoj generaciji, vrhunac je igranje za svoju zemlju. Mi smo bili prva generacija Srbije i još ne mogu da se pomirim sa onim što se desilo na Evropskom prvenstvu. Rezultati, krađa… Ali, da, nemojte ni da me pitate – to je vrhunac!”

Poslije je Vuk, kao traženi plej, prešao u Fuenlabradu, vratio se u Zvezdu, završio karijeru u Igokei u kojoj sada obavlja funkciju generalnog menadžera.

“Razlikuje se potpuno od igračkih dana. Jer, nervoza i stres ostaju samo u tebi, ne možeš da izbaciš sve na teren”, rekao je 36-godišnji Beograđanin koji je novu sreću našao u Banjaluci.

Moraš da znaš kada da povučeš potez. Snašao sam se, kada sam završavao znao sam da moram da se suočim sa tim kao da nikada nisam igrao. Ako se okrenem unazad, da razmišljam šta je trebalo, ili nije trebalo da uradim, nikada ne bih uspio u drugom poslu. Igračka karijera je daleko iza mene, ni ne pomišljam na to. Maksimalno sam u novoj funkciji”.

Radivojević je morao da mijenja trenere zbog stanja Aleksandra Trifunovića, rotirao je igrače, otpuštao i dovodio, sve dok nije našao najkompaktniju cjelinu. Ona je sada u seriji od četiri pobjede na Jadranu.

Treba vremena i meni. Novo je iskustvo, ova prva godina će mi mnogo značiti, baš zato što je bila teška. Svašta se desilo, toliko problema nismo mogli ni da sanjamo, od samog starta. Ali, kada okreneš, već sada znam gdje sam griješio. Znam i da je to veliko iskustvo”.

Radivojevića ne zanima nijedan razloga zbog kojih je Igokea u ovom trenutku na tri pobjede od timova koji dijele peto mjesto na tabeli.

Kada sam bio igrač, uvek sam kretao od sebe, nisam bježao od odgovornosti. Kada je loše, isticao sam se u prvi plan. To mi je pomoglo u karijeri i sada u novoj ulozi. Mnogo emotivno sve posmatram. Strašno stresno utiče sve na mene i tu stranu nisam promijenio. Kada bih mogao da kanališem emocije, bilo bi mi lakše. Za mene nije problem, mogu da se nosim sa svim tim stvarima, ali trpe ljudi oko mene. Nezadovoljstvo i neraspoloženje prenosim na njih, na porodicu. One prolaze sve sa mnom. Tako je bilo i kada sam igrao. Nadam se da ću u narednim godinama uspjeti da se malo popravim smije se Vuk svjestan da mu je to crta karaktera zbog koje je i obožavana ličnost u košarkaškim krugovima”.

Igokea je sredina kojoj je Vuk kao igrač, a sada i kao funkcioner, uvijek pokušavao da ubrizga taj fajterski mentalitet.

“Stručni štab i svi ljudi oko mene, pružaju mi podršku. Prije svih, naravno, Igor Dodik, zbog njega sam i ostao ovde. Došao sam na 20 dana kao igrač, a sada već četiri godine živim ovde. Zbog saradnje sa njim, slično razmišljamo. I on je sa previše emocija ušao u sve, tu sam da pomognem koliko god mogu. Sada smo se svi potrefili, vrtjeli smo igrače, trenere, ali se nismo predavali. Najbitnije je da nema predaje. Već su nas svi ispisali iz ABA lige, ali sam im tada rekao da se borimo do kraja. Kao igrač sam dvije godine u posljednjim utakmicama sa Igokeom sačuvao status ABA ligaša. Sada smo u malo boljoj situaciji. Da, imali smo veće ambicije na početku, ali slijed okolnosti je doveo do ovoga. Najbitnije je da sada idemo polako gore”.

Ta vrsta večite bitke dovela je i do najboljih utakmica u karijeri Vuka Radivojevića. U finalu plej-ofa Partizan je poveo 1-0 protiv Crvene zvezde trojkom Drobnjaka u poslednjoj sekundi, a Vuk je u sljedećoj utakmici ubacio 37 poena (!?) dok je u trećoj postigao 29.

Pitanje da li bih tako igrao da nije prva utakmica bila onako završena. Ljudi pričaju o tom srpskom inatu, a ja funkcionišem tako. Jeste, to je bila najbolja košarka koju sam igrao. Jednostavno, nikada nisam želio da budem takav igrač. Samo su prave veličine oni koji mogu non-stop tako da igraju. Ja ne mogu. Nikada nisam bio takav, nisam imao ni toliko talenta. Ali, kada su dolazili teški momenti, palila se lampica. Neću da dozvolim nikome da me zgazi, da me ponizi. Na tome sam i uspio da izgradim dobru karijeru. Meni ljudi ovo nisu planirali, govorili su svašta kada sam bio mlađi, ali eto… Funkcionišem najbolje kada je teško. Tako mi se namjestilo i u životu, da sam iz lošeg morao da izvlačim najbolje”

Radivojević je istakao i značaj porodice – djece Lane, Lore i Nore.

“Njih tri me smiruju. Doduše, starija kćerka ima svoje obaveze, započinje svoj život, traži svoje mjesto pod suncem. Supruga najviše trpi, jer dok nađe vremena za sve nas.. Mala Nora je za sve nas neko novo svijetlo, mene skroz smiruje. Dovoljno mi je da je stavim na sebe i zaboravio sam na probleme”.

foto:kosarka24.ba