Đanmarko Poceko i veza sa srpskim legendama: Takvi igrači su oblikovali evropsku košarku

Đanmarko Poceko sa velikim poštovanjem govorio o Aleksandru Đorđeviću i Predragu Daniloviću.

Bekovski par koji je Partizanu obezbijedio titulu Kupa šampiona 1992. godine, dugo godina su što kroz klubove, što kroz reprezentaciju dominirali evropskim terenima. Imali su veliki uticaj i na Đanmarka Poceka, koji ima puno anegdota sa njima.

Za Mozzartsport izdvojio je neke.

“Jedna od najpoznatijih je sa Aleksandrom Đorđevićem… Bože kakav sam glupak. Bio sam mlad, imao sam 25 godina i u jednom intervjuu sam rekao da on protiv nas neće dati više od šest poena. Bio sam potpuno uvjeren u to. Ja prosto imam to samopuzdanje. Nemam dileme da mogu da ga zaustavim iako nikada nisam važio za sjajnog defanzivca. Tako da šta mi je bilo u glavi, niko ne zna… Utakmica počinje – on pogađa trojku.

Sljedeći napad – opet trojka i uz to ga fauliram. On je na liniji za slobodna bacanja. Nije prošlo ni minut od utakmice. U jednom trenutku šutira slobodno bacanje, lopta je u vazduhu, a on mi kaže: „Žao mi je, šefe… sedam poena.“ Tada sam pomislio: „Ja sam najveći idiot na svijetu.“ Na kraju je dao više od 40 poena. To je bila velika lekcija za mene, nikada ne provociraj takvog igrača”.

A kakav je vaš odnos sa Predragom Danilovićem?

“To je moj brat. Obožavam ga, gledam ga kao boga. Ljudi misle da je on nezgodan tip, ali on je pravi dasa, ima veliko srce, naravno umije da bude i ‘zeznut’. Ponekad kada se šalim pomislim da sam pretjerao kada mu vidim facu. Onda se i ja uplašim a-ha-ha… On je mnogo dobar čovjek. Evo i jednog primjera koji nikada neću zaboraviti. Kada smo igrali u Italiji, svi najbolji igrači su bili u Italiji i ja se u nekom plej-ofu razbolio.

Dobio sam obostranu upalu pluća, nisam mogao iz kreveta da ustanem. On me je zvao nekoliko puta i kada sam bio u bolnici, a bio mi je protivnik i motivisao me je da se vratim i takmičim. On je takav lik”.

Nastavio je u dahu…

“On je bio jedan od onih igrača koji su te tjerali da budeš bolji. Imao je nevjerovatnu mentalnu snagu i ogromnu harizmu na terenu. Kada si igrao protiv njega, znao si da moraš da budeš na maksimumu jer će u suprotnom da te kazni. Takvi igrači su oblikovali evropsku košarku i zato sam uvijek govorio da je jugoslovenska škola košarke nešto posebno”.