Bogdanović: Pomogao mi je Duletov vojnički sistem
Košarkaš Sakramento Kingsa Bogdan Bogdanović govorio je u „Give & Go“ podkastu Sport Kluba o svojoj karijeri i počecima, trenerima sa kojima je sarađivao i okolnostima na koje je morao da se privikne u NBA ligi.
Pošto je takmičenje u najjačoj ligi na svetu stopirano sredinom marta zbog koronavirusa i sada se čeka odluka o nastavku, srpski košarkaš je ostao u Sakramentu sa sestrom.
„Nismo imali policijski čas, kao u Srbiji, pa smo imali dovoljno vremena da osmislimo dan onako kako mi želimo. Sestra i ja imamo dnevnu rutinu, trudimo se da je ispoštujemo. Napravili smo novi režim rada – buđenje, ustajanje, razgovori sa porodicom i prijateljima iz Srbije. Zatim spremamo zajedno ručak, mada više ona nego ja, onda neki trening u garaži, isto zajedno ili sâm, a onda šta se dogovorimo ili igrice, ili filmovi, ili serije“, istakao je Bogdanović.
Upitan koliko uspeva da održi formu u datim okolnostima, 27-godišnjak je rekao:
„Svi u NBA ligi su se dobro organizovali. Mislim da je lakše gradovima koji nisu toliko veliki i u njima je jednostavnije da se sve organizuje. Nama je trener dostavio neku opremu iz hale. U Sakramentu je ostalo samo četiri ili pet igrača, ostali su otišli svojim kućama. Tako da je za sve nas bilo dovoljno opreme. Već drugi-treći dan od kada nismo mogli da idemo u halu, u jednom danu su preneli tegove, strunjače, i bicikl“, otkriva Bogdanović.
Bogdanović od 2017. godine brani boje Kingsa, a kaže da je za njega odlazak u Ameriku predstavljao svojevrstan kulturološki šok.
„Prvih mesec kada sam došao mi je baš bilo teško i nisam mogao da se naviknem na tu brzinu u svemu. Došao sam iz ekipa u kojima su bile postavljene uloge, jasan cilj da se recimo osvoji Evroliga i to smo gradili tri godine. Onda dolaziš u mladu ekipu koja je u razvoju, a iz te prve sezone je ostalo tri, četiri igrača ukupno. Mnogo stvari se promenilo. Najteže je bilo to koliko u stvari ima utakmica, ni ja toga nisam bio svestan. Ljudi igraju ponedeljak, pa utorak, sredu kao odmaraju, pa ih u četvrtak vidiš igraju ponovo. Bjelica je jednom to dobro rekao u prvoj sezoni u NBA: ‘To je kao Evropsko prvenstvo, ali tokom cele sezone’. Dva dana igraš, jedan pauze, pa opet dva, jedan, dva. To je ono što je najveća razlika i izgubiš se u tome. Trening, terapija, nemaš vremena da se pozabaviš drugim stvarima, osim da se posvetiš košarci i oporavku svog tela. To su jedine stvari koje tebe tada brinu jer te sledeća utakmica čeka sutra ii prekosutra, vidiš na kalendaru. Retko te čekaju dva dana slobodna i to traje. Jedino kada je njihov Božić, ili Ol-star, kada imaš neki odmor. Sasvim je drugačije nego u Evropi, tamo možeš čak i da odmoriš neku utakmicu vikendom, kada je slabiji meč u domaćem prvenstvu. Mislio sam u početku da je jedina razlika u građi igrača, ovdašnji su veće atlete. Ali, ovde je košarka brža, zasniva se na većem broju poena, nema toliko pravila, odnosno pravila su jednostavnija. Mislim da je sve podređeno igračima i publici, da im se dopadne ‚na oko‘“, ističe Bogdan.
Njegov uzor od malih nogu bio je Kobi Brajant, te je, kao i mnogi drugi, teško podneo njegovu pogibiju.
„Mnogo teško, stvarno. Često ga se setim, gledam klipove. Bila je jedna tužna scena iz filma ‚Last dance‘, on se tu pojavio u nekoj petoj, šestoj epizodi, gde on priča o Majklu kao o nekom životnom mentoru i bilo mi je jako teško. Nerealno je da takva zvezda, takav čovek ode. On je veliki trag ostavio ovde i teško je prihvatiti da ga nema. I dalje ljudi ne shvataju da je nestao, ali eto, to je život“, kaže Bogdan.
Bogdanović ističe da je imao sreću da na početku karijere sarađuje sa velikim trenerskim imenima.
„U periodu rasta i razvijanja stvarno sam imao tu sreću da radim sa vrhunskim trenerima i sa vrhunskim igračima i znao sam da iskoristim njihov savet. Znaju i oni da ih nisam baš sve poslušao, ali to je igrački. Kad sam počeo da radim sa Duletom, mislim da mi je on najviše pomogao u tom profesionalnom razmišljanju. Uopšte nisam znao šta to znači biti profesionalni košarkaš i koja je uloga profesionalnog košarkaša u društvu. Kod nas je bio taj problem što nije bilo edukacije igrača na najboljem nivou, nego ‚ako je pravi, razviće se‘. Veliki broj igrača se uguši u tom prelasku iz juniorske u seniorsku košarku, izgube se jer ne shvataju da im tada košarka postaje jedina obaveza u životu. Kao junior si se još edukovao, imao si par godina da razmisliš šta ćeš da uradiš u životu, pa fakultet, a ovde veoma mlad moraš da doneseš tu odluku da se samo baviš košarkom. Tu ti je zadatak da napreduješ prvo u košarkaškim elementima, da budeš kao osoba reprezentativan, ne možeš da radiš šta god voliš. Recimo, ja sam voleo da jedem u Mekdonaldsu, ali onda nisam mogao tamo da idem i da jedem, da me gledaju ljudi, to se ne poklapa. A svi mi to volimo, to je sve normalno. Moraš da nađeš u tome neku motivaciju, to moraš stvarno da voliš“, ističe košarkaš Kingsa.
Nekadašnji trener Partizana ga je svojim prepoznatljivim pristupom oblikovao kao igrača.
„Dule me je naučio o tim osnovnim stvarima, šta je bitno u tome šta postaješ i kako se napreduje. Naučio me je koliko ti ponavljanja treba da bi ti jedan pokret ušao u automehanizam, da bi ti na utakmici to mogao da uradiš automatski, da ne razmišljaš. Kad govorim o tom prelasku iz juniora u seniore, imao sam šut dosta sporiji i pokušavao sam sa Vladom Jovanovićem da to promenim i čini mi se da on tada nije imao vremena da se pozabavi mnome, a ni ja nisam znao kako da priđem treneru. Bio sam izuzetno mlad, došao sam iz ekipe gde sam bio superstar očekivao sam isti tretman u Partizanu. Vodiš se onim sa čim si do tada bio uspešan, pa sam ja mislio tada radim ono što znam i to je to. Vlada je mnogo radio sa Gagijem, sa mnom, sa Bertom te druge sezone. Tu je bio i Jaka Klobučar, bilo je mnogo mladih igrača – sa Jaramazom, Banetom Đekićem, i mislim da je i njemu bio težak taj prelazak sa pomoćnog trenera na glavnog, prvog trenera. Nije imao vremena da se bavi mladim igračima. Ali, već mi je tada rekao da moram da promenim šut i da brže donosim odluke. Ja sam to pokušavao, a u tome mi je najviše Dule pomogao, tako što se on bukvalno odricao svog vremena da radi sa mnom. Dolazili bismo u šest ujutro i on je samo sa mnom radio dva sata. Govorio mi je da ponovim pokret rukom, držanje lakta. Ima je taj vojnički sistem, ali meni je to pomoglo. Možda to ne i bi pomoglo svakom igraču, možda to ne može svako da izdrži, ali meni je u tom momentu bilo nenormalno značajno. Kad sam shvatio da sam promenio neke stvari na terenu, da mi sve to ide lakše, krenuo sam da se sâm bavim tehnikom i kako ću brže da driblam. Mnogo sam napredovao samo tim ponavljanjima i to je jedna stvar koju sam naučio“, istakao je Bogdanović.
foto:kosarka24.ba
About The Author
