U malom Saletu sam prepoznao trenera!

Dok sam ga gledao i kasnije kroz karijeru, vidio sam da je on bukvalno trener u igri, molio sam njegovog oca Batu Đorđevića da upiše košarkašku školu – kaže profesor.

GENERACIJE studenata pamtiće prof. dr Vladimira Koprivicu (66) kao omiljenog profesora koji je u svakom momentu znao da ih motiviše, ogroman broj sportskih radnika uvek će pričati o njemu u superlativu jer važi za vrhunskog kondicionog trenera svetske klase, mladi treneri biće mu zahvalni što im je nesebično prenosio znanje koje poseduje…

Svi ljudi koji su imali bilo kakvog dodira sa njim, sigurno će se usaglasiti bar u jednom segmentu, a to je da je profesor pre svega veliki čovek. Proveo je 42 godine na Fakultetu za sport i fizičku kulturu u Beogradu, na kome je bio i dekan, više od 35 godina u košarci, a trenutno predaje na Fakultetu za sport i radi sa odbojkaškom selekcijom Srbije.

U razgovoru za “Novosti” pričao je o Partizanu, radu sa Vujoševićem, reprezentaciji, velikim trenerima, ali i svom putu od sina nepismenih roditelja do univerzitetskog profesora. Kao prva stavka nametnula se priča o Svjetskom kupu košarkaša, kao glavnom događaju u 2019. godini.

“Mi smo već viđeni u finalu i samo je pitanje da li ćemo biti prvi. Ne sviđa mi se to što je takva atmosfera stvorena i nisam toliki optimista kao što je većina ljudi u Srbiji. Ne zato što ne vjerujem u tim, već zato što znam šta znači Svjetsko prvenstvo. Mnogo vrhunskih igrača na jednom mjestu… Nije stvar samo izaći i okačiti medalju. Ona mora da se zaradi”.

Dr Koprivica je podsjetio koja je glavna prednost naše selekcije:

“Mnogo je bitno to što je kostur tima odigrao veliki broj utakmica zajedno. To je prednost i kod slabijih igrača, a kamoli u ovom našem sastavu, gdje imamo NBA petorku. Reprezentacija se ne sastavlja, ona se gradi godinama. Radi se sistemski i u košarci, vaterpolu, odbojci, to je bitno. Da se ne mijenjaju selektori i kompletni timovi stalno, već da selekcija bude jedan čamac koji dugo vesla u istom pravcu. Tako se dobijaju rezultati. Tako je bilo i sa onom čuvenom generacijom iz Bormija, pa onda i u Litvaniji sa Jasikevičijusom, pa kasnije kod Španaca… Kada se naruši taj sistem, potrebne su godine da bi se vratilo na staro”.

Profesor kao bitnu kariku vidi selektora Aleksandra Đorđevića, koji mu zbog načina rada uliva veliko povjerenje.

“Sticajem okolnosti, imao sam priliku da ga treniram još kad je imao 18 godina u Partizanu. Dok sam ga gledao i kasnije kroz karijeru, vidio sam da je on bukvalno trener u igri. Molio sam njegovog oca Batu Đorđevića da upiše košarkašku školu. Ubijeđen sam bio da će jednog dana postati vrhunski stručnjak. Tako se i pokazalo. Taj njegov talenat i žar sa kojim okuplja ljude oko sebe prenio je sa igračke karijere na ovu drugu. Vjerujem da je svima u stanju da prenese energiju i to je važno. On nije trener koji se stvara, već po rođenju. Samo je potrebno da usvoji neke postulate od starijih, iskusnijih i pred njim je velika budućnost, postići će još mnogo”.

Veliki plus za Đorđevića, po mišljenju dr Koprivice, jeste sloboda na klupi koju je dobio.

“Svaka čast KSS koji mu je dao tu šansu i odriješene ruke. On je okupio dobre saradnike i odmah donio uspjeh. Njegova posvećenost prenosi se i na druge i vlada dobra atmosfera. Nažalost, nisam mogao da učestvujem u tome, iako me je svojevremeno zvao, ali bio sam dekan fakulteta i nisam mogao. Ali sjajni ljudi su tu, kondicioni trener Mladen Mihajlović radi odlično i iskoristio je šansu”.

Posle reprezentacije, vratili smo se na Partizan i slavne dane kada je na klupi sjedio Duško Vujošević. Mnogi kažu da je Vladimir bio jedan od rijetkih trenera koje je Dule potpuno prihvatio kao autoritet… Kasnije je po njegovom principu radilo sijaset trenera i u sportskim krugovima se dobro zna šta znači poteći iz “Koprivicine škole”.

“U sportskoj ekipi je bitno da se uklope različiti karakteri. Zato često kažem da nije najbolji tim onaj koji je sastavljen od najjačih pojedinaca, već onaj koji funkcioniše kao cjelina. Bitno je da svako zadrži svoje karakteristike i da napravi most sa drugima. Tako je bilo tada u Partizanu. Saradnja sa Duškom je interesantna. Bilo je potrebno prilagođavanje, ali nije bilo ništa lakše ili teže nego sa drugima, već samo drugačije. Kada je uvidio da stvari teku kako sam rekao, stekao je apsolutno povjerenje, odvojio je moj dio posla i nije se miješao, jer je znao da u tome znam više od njega. Ja nikada nisam rekao da neko treba više da igra. Svako se bavio svojim poslom i to je bila sjajna saradnja koja je donijela rezultat”.

Pokušao je da opiše način na koji razmišlja Vujošević.

“Njegov život je košarka, sve što radi mu je vezano za teren. Njegova želja da napravi najbolju verziju igrača je nevJerovatna. On pada u vatru kada mu vređaju košarku kakvom je on vidi. Igrači, sudije… Bilo ko da naruši njegovu viziju izaziva bIJes kod njega. Svi koji su radili sa Vujoševićem su napredovali. Veoma težak posao je imao – razvijao je mlade igrače, a uz to pravio rezultat. To je izuzetno teško. Moguće je samo u kompoziciji tima gde uklapaš iskusne uz mlade. VJeština trenera je da oseti ko su najtalentovaniji i da im da šansu. Ne da igra u Valjevu, Leskovcu, već da igra protiv Reala, Barselone, PAO… E to je bila fantastična sitaucija za mlade igrače tada u Partizanu”.

Foto:fsz