Rok Stipčević: U Zadru i baka koja prodaje hljeb u trgovini zna pokazati korake

Plejmejker Krke Rok Stipčević govorio je u razgovoru za Basketball Sphere o raznim košarkaškim temama. Pričali smo o trenutnom stanju u evropskoj košarci, problemima na poziciji plejmejkera koje ima reprezentacija Hrvatske, anegdotama iz perioda u Sasariju, stvarima koje karakterišu jednog dobrog trenera, ali i mnogim drugim temama.

Stipčević, koji uskoro puni 37 godina i iza sebe ima bogato iskustvo igranja u ABA ligi, Italiji, Turskoj i Litvaniji tokom ljeta je radio sa klincima uvodeći ih u tajne košarke. Ipak kaže ne vidi se u budućnosti u radu sa mlađima.

“Ne vidim se u tome dugoročno. Volim da prenesem znanje, ali to nije to.” rekao je Stipčević.

Zašto?

“Premalo adrenalina. To mi je više onako rad po danu, ali treba mi nešto malo veće. Imam to ljeti. Dio sam kampa, želim sebe osetiti u tome dok još uvek igram.”

U Drugoj ABA ligi iako je jedan od najstarijih igrača i dalje je jedan od najboljih. Da li je do njega ili ostatka lige?

“To sam prošle godine govorio u ABA ligi kad sam bio MVP na polusezoni, da nije problem u meni nego u ostalima. Mislim da prije 15 godina to nisi mogao. Generalno bih istakao da se dobro osjećam, možda dobro i igram, ali prije bih rekao da je kvalitet ne gledajući ova dva najjača kluba (Crvena zvezda i Partizan) lošiji nego prije 15 godina.”

Objasnio je Rok koji je u ABA ligi igrao za Zadar, Cibonu i Krku zašto tako misli:

“Jednostavan je odgovor. Manje je novca koji se ulaže. Prije 15-20 godina si imao u Hrvatskoj dva evroligaša (Zagreb i Cibonu), plus Cedevitu, Split i Zadar u Evrokupu. Olimpija je bila u Evroligi, Partizan takođe, a imao si Zvezdu, Budućnost i Hemofarm u Evropi takođe. To je dakle sedam osam ekipa između Evrolige i Evrokupa.

Danas nijedan hrvatski klub ne igra Evropu. Zvezda i Partizan se takmiče sami između sebe. Olimpija je tu samo iz razloga što se Cedevita fuzionisala s njima. Manje novca, manji interes, manje ljudi se upućuje u sve to što vuče ostale stvari. Mislim da tu nedostaje i ljudi koji vole sport.

Trebaju ljudi koji vole košarku, to je prvi preduslov po meni da bi radio u košarci. Danas vidiš u nekim klubovima ljude koji nemaju veze sa sportom, i oni vode sport. Sport nije kao farmacija. Svaka ima svoju kompleksnost i svaka je posebna priča, ali moraš to da voliš.

Možda je razlog i što ekipe sada igraju više utakmica.

“Pa jeste, to je razbijeno. Danas neki navijač ne zna šta igraš. Malo igraš ABA ligu, pa nacionalno prvenstvo, pa ti stave utakmicu dan prije ABA lige, pa igraš onda neku Evropu. Razbija se liga. Da bi se neki igrač poistovetio sa klubom on mora poznavati klub. Ako klub svake godine menja takmičenje teško je to pratiti. Teško je nama, koji smo u tome svaki dan, kamoli nekome ko se bavi još nekim poslom u životu“, ističe plejmejker Krke.

U većini klubova u regionalnoj košarci na poziciji plejmejkera su strani igrači, odnosno Amerikanci. Selekcija Hrvatske je do sada imala tri naturalizovana igrača na toj poziciji.

“Istina je, ali nije to jedini problem. Problem je zašto plejmejker nije stvoren. Ne možemo upirati prstom da nema klinaca. Onda isto tako ne možemo upirati prstom ni u trenere žašto ih nismo pronašli. Isto tako možda je Savez deficitiran u nekom segmentu.

Tražiš godinama i ja se slažem… Ako ne možeš u godinu-dvije da ga nađeš, ali imao si 20 godina. Lanac je to stvari, a po meni svo te kreće sa reprezentacijom pojedinog regiona ili države. Kad reprezentacija vuče vagone, kada je ona živa onda djeca na ulici igraju košarku, onda se žele upisati i na treningu zamišljaju svoje idole, pa je treneru lakše raditi selekciju iz koje se rađaju talenti.” kaže Stipčević.

Na pitanje ko mu je bio idol u mladosti, odgovara sledeće:

“Ja konkretno se nisam nikad poistovećivao sa jednim igračem. Meni je bilo puno njih. Gledao sam Damira Mulaomerovića i Tonija Kukoča i svi su bili veliki u mojim očima. U Zadru sam gledao Petra Popovića, imao si nekoga… Tako da to da nema plejmejkera i ti Amerikanci, ne kažem ja da ne mogu doći, ali on mora praviti razliku.

Ne možeš nekom domaćem igraču zatvoriti mesto, ako je on dva ili pet posto bolji. Vuče to puno stvari kao i reprezentacija Hrvatske. Oliver Lafayette i Dontaye Draper su super momci. Oni su jako dobri, ali da li su doneli hrvatskoj reprezentaciji nešto?

Mogli smo reći neki Ante Antić će dobiti priliku dve godine i isti rezultat bi dobili. Možda bi mi razvili nekog igrača… Sad tu treba preuzeti odgovornost, a da bi je preuzeo moraš imati znanje da staneš iza toga što si preduzeo.”

Stipčević sa svojih 36 godina na terenu izgleda fizički spremniji od većine igrača u Drugoj ABA ligi. Veoma mlad je postao svjestan koliko je bitna ishrana i odmor u košarci. Ima odavno privatnog trenera. Takođe praktikuje i jogu, a postao je i vegeterijanac.

“Ja sam sa 19-20 godina trenirao po 10 sati i jeo sve što se stavi pred mene. Ne možeš ti u tim godinama doći sad u moju fazu. Svaki dio karijere ima svoju fazu. Meni sad trening nije produktivan kao kad sam imao 19 godina. Ljudi su izgubili osećaj da se treba trenirati.

Kako da imaš šut? Pa šutiraj. Nema tu pameti previše. Uzmi loptu i šutni svaki dan 500 lopti pa ćeš za godinu dana vidjeti da li imaš bolji šut. Niko nije spreman šutirati 500 puta, niko nije spreman dodavati 500 puta. Niko nije spreman izgubiti dva sata više u dvorani. Svi žure na kafu i mobitele.

Ja vodim brigu i takav sam otkad znam za sebe. Ja ljeti ne stajem. Volim sport, volim biti aktivan. Volio bih da su svi takvi i da se ne vidi moja razlika na terenu. Ja bih volio da sam ja najgori fizički na terenu, jer to bi značilo da neko želi biti bolji od mene”, objašnjava Stipčević.

Evropska košarka tone iz sezone u sezonu. Pravila su različita u takmičenjima pod okriljem FIBA-e i Evrolige, a zbog situacije sa prozorima za reprezentacije ne mogu igrati najbolji igrači u kvalifikacijama.

“Nekad si puno teže ušao u reprezentaciju, ali si mnogo teže i izlazio. To je bila svetinja, ponos i čast. Imao si neki status. Danas se ulazi i izlazi kao dobar dan. Ne mogu tu kriviti ni federacije ni trenere. Sa ovim ‘prozorima’ košarka je razbijena totalno. Moraju se izjednačiti pravila i NBA i Evrope i svih. Mi imamo situaciju da se razlikuju pravila FIBA-e i Evrolige.

Imaš i neke sitnice. Negdje moraš imati iste čarape negdje ne, to su sitne stvari, ali izjednači sve. Ne da bi meni bilo lakše nego publici, da još privučeš gledaoce. Pojednostaviti stvari i ubrzati. Meni je jedna od većih stvari što se u Španiji može izvesti lopta odmah poslije auta. Ubrzaj igru! Ko dođe na utakmice gledati sudije koji gledaju čelendž dvije-tri minute?

Publika ne zna šta se događa. Ja bih volio da bivši igrači, a sa puno njih sam u kontaktu, jasno i glasno izađu sa nekim prijedlogom prema nekom glavnom u vrhu organizacije. Ovako svako vuče i svako vuče svoj komadić i to nije dobro”, kaže Stipčević.

Nedavno je jedan od čelnih ljudi Evrolige postao proslavljeni košarkaš Dejan Bodiroga. O tome, Stipčević misli sledeće:

“Zajedničkim jezikom svih strana bi svima bilo bolje. Dejan Bodiroga je postao predsjednik Evrolige, po meni jedna vrlo edukovana osoba na visokom nivou koji je prošao puno i koji je otvoren.

Sa druge strane imamo Boštjana Nahbara (predsjednik sindikata igrača) koji je normalna osoba. Svima je u interesu da živimo bolje. Sa njima se može komunicirati. Svi žele da košarka bude bolja. Niko ne želi od nje oduzimati. Po meni to potenciranje sitnih svađa se da riješiti. Samo treba pričati i ne treba se sramiti.”

Rok ima jasan stav oko poluzatvorene Evrolige:

“Iskreno svi se nešto žale, a meni to nije toliko loša ideja. Malo je korona poremetila, plus sad nema ruskih timova, ali ima smisla u tim nekim zatvorenim stvarima. Neke stvari treba kupiti od NBA. Oni su što se tiče toga na višem nivou.

Stvari se tamo ne dešavaju slučajno. Kad neko kaže oni tamo nemaju pravila… Oni imaju puno pravila samo izgledaju jednostavno. Luka Modrić sve jednostavno radi u fudbalu i svi misle kako bi to mogli. Upravo je to najteže, biti jednostavan.”

Jedan od mogućih razloga sukoba je to što su klubovi vlasnici Evrolige. Na pitanje zašto bi oni sebe dovodili u situaciju da ne igraju naredne sezone ako bi imali slabu sezonu u nacionalnom šampionatu, Stipčević odgovara:

“To se da bolje regulisati. Neka ima minimalan ulog koji ćeš staviti, pa ti budi ulogom veći nego ostali. Da se ugovori potpisuju minimalno na dvije, a maksimalno na četiri sezone. Isto tako da se ograniči broj klubova iz pojedinih zemalja ili pojedinih regiona.“

Imamo slučaj i u ABA ligi gde je jednoj državi dozvoljeno maksimalno pet klubova u takmičenju. Zbog toga Zlatibor nije mogao da zaigra u elitnom rangu regionalnog takmičenja ove sezone.

“Tu su dvije struje. Možemo staviti u ABA ligu pet-šest srpskih klubova i šta bi onda? Gdje je tu kraj? Onda ne treba biti ABA liga. Može biti Srpska liga, a mi prateći faktor. S druge strane Zlatibor je osvojio pošteno i neka uđe. Zašto igraju? Zašto postoji Druga ABA liga nego da se uđe u viši rang?

Malo tu neke stvari treba bolje definisati. Treba na bolji način napraviti da šampion mora ući, sad ko će iz ABA lige ispasti… Ako neko nije zadnji (npr. Borac Čačak) zašto bi ispao?”, pita se Stipčević.

Stipčević je igrao u mnogobrojnim “košarkaškim državama” kao što su Litvanija i Italija. Zanimalo nas je gde se najbolje kao igrač osećao?

“U Fortitudu u Italiji. To ne mogu uporediti. Taj odnos prema meni, to je nevjerovatno. Čak bih rekao i Dinamo Sasari. Oni su pitomiji, ali to je uređeno maksimalno.“

Dinamo Sasari je poznat kao klub koji ima skoro 200 sponzora po čemu je apsolutni rekorder u Evropi. Igrači su često u obavezi da ih obiđu sve i slikaju se.

“Mislim da su najprofitabilniji klub u Evropi. Oni zarađuju i uvijek su u plusu. Sa predsjednikom Stefanom Sardarom sam prijatelj. On je vlasnik 99 odsto, a jedan odsto ima njegova žena. Taj klub funkcioniše dobro i to se zna. Nema sponzora kojeg nismo obišli. Duško Savanović i ja smo plakali. Na dan utakmice idemo, on psuje, ja govorim, ‘ajde idemo”, sa osmjehom se Stipčević podsjeća perioda u Sassariju, pa nastavlja o igranju i anegdotama sa Savanovićem:

“Duško je vrlo zabavan, inteligentan i načitan. S njim je bilo…. On je meni znao svašta napraviti. Jednom mi je na pravoslavni Božić išarao auto sa ‘Srećan Božić brate moj jedini’. Ja sam znao i onu loptu što se s njom igra meč da nosim kući i niko ne smije da je dira do početka. Ja je nosim kućim i pred utakmicu dajem sudiji i igramo s njom. On mi jednom sakrio loptu, vidim on se smije…

Jednom smo doktora kluba posuli kantom vode. Na dan utakmice oni se nešto zezaju i kaže meni Duško ‘Moram mu nešto napraviti’. Sad kad je trebao ući u hotel moraju proći ispod stepenica i nas dvojica gore sa kantama vode ga pospemo. Predsjednik snima, svi stoje i snimaju. Njemu jedno 10 litara po glavi vode.”

Navijači Fortituda su pred start sezone kada je u Virtus stigao Miloš Teodosić pevali “Briga nas za Teodosića imamo Stipčevića”.

“Sa Teom sam odličan. Kad se derbi igrao mi izašli na zajednički ručak, ali nije ti svejedno. Moraš malo se sakriješ da te ne vidi neko. Taj grad je najkošarkaškiji. Zadar je Zadar i on je meni puno dao i ja nikad nikog neću staviti ispred Zadra. Tamo svi znaju sve. I ona baka što prodaje hleb u trgovini, zna korake pokazati.

Tamo sam odrastao, ali kad maknem Zadar onda bih rekao Bolonja. U tako malom gradu da imaš takva dva kluba, koji su tako praćeni. Fortitudo igrao treću ligu ili prvu dvorana Paladozza je uvek puna. Sat i po prije utakmice – puna. Na drugoj strani igraš u Litvaniji oni ne znaju ništa drugo osim košarke. To je samo košarka, košarka, košarka…” – objašnjava Stipčević.

Sa Ritasom je igrao u Evrokupu protiv Partizana i u direktnom okršaju za prolaz u četvrtfinale, litvanska ekipa je savladala crno-bijele u Beogradu pogotkom Artsioma Parahovskog u zadnjoj sekundi.

“Zamisli ti tu slučajnost. Artsiom Parahovski je tada dao koš za pobedu. Trener Partizana je bio Andrea Trinkijeri kod kojeg je on bio u Cantuu par godina ranije i maknuo ga nakon priprema. Kad eto njemu ponude od Partizana i opet Trinkijeri. On mene zove, kaže ‘Rok da li da idem?’. Ja mu kažem idi i opet nakon dva mjeseca ode on iz Partizana.” – prisjeća se Stipčević.

Neizbježno pitanje je bilo i to da li bi volio da završi karijeru u Zadru.

“To se vuče više godina. Kontakata je bilo, ali ne dovoljno ozbiljnih. Oni su se javili ne jednom nego 120 puta i pokazali želju i to treba cijeniti. Ja sam u godinama gdje ne želim da idem u Izrael, Iran ili Tajvan tako da sigurno se želim vratiti u grad gdje ću živjeti po završetku karijere, ali sad pošto poto da se vraćam… Volio bih da je obrnuta situacija i da se zna. Teško je reći ne Zadru”, iskren je Stipčević.

Lopta ide uglavnom kod plejmejkera u finišu kad se utakmice “lome”. Treneri zovu tajm-aute i crtaju akcije, a nas je zanimalo da li se uvek posluša trenera?

“Iskreno, treba ispoštovati trenera, ali mislim da ti svi veliki treneri daju malo slobode i ostave ti malo prostora. To ne umanjuje vrijednost trenera, nego baš suprotno. Kad ima sigurnost u sebe i u tebe. Svaki put kad sam napavio po svom instiktu dobro je završilo.“

Trener Anadolu Efesa, Ergin Ataman je baš možda u tom segmentu pomjerio granice pošto se zna da kod njega Micić i Larkin imaju svu slobodu u završnicama.

“Ataman možda ima tehničko-taktičkih slabosti i možda nije najpotkovaniji trener, ali ima i drugih stvari u tom poslu. Tu treba bitii psiholog, karakter, treba osjećati utamicu, znati voditi meč, osjećati igrače, stvoriti hemiju, pa znati kome dati loptu. Nekad je neko najbolji igrač prvih 30 minuta, a ne mora biti i zadnjih 10 minuta. Kad sve to posložiš onda ide tehničko-taktički dio.

To je jedan segment. Imaš trenera koji su obožavani od igrača. To je bitno. Imaš onih koje igrači ne mogu vidjeti nacrtane. To je jednako bitno kao i tehničko-taktički dio. Ti možeš sve to posložiti, ali ako ti igrač to ne radi 100 posto i ako ne gine za tebe i najbolja taktika je najgora.

Onda je najbolje imati dvije kretnje i raditi na 100 posto. Mi se mijenjamo. Nisu igrači kao što su nekad bili. Ne trpe više toliki autoritet. Svaka čast Željku Obradoviću. To su treneri iznad svih trenera. On i Sale Đorđević, Duško Ivanović, Andrea Trinkijeri i Sarunas Jasikevicius su taj tip. Drugi treneri su sve manje i manje i oni malo popuštaju. Ne kažem da treba biti anarhija, ali način komunikacije mora biti otvoreniji, liberalniji. Danas ti igrač kaže neću više idem ‘ća.”

U nastavku sezone, Rok Stipčević će pokušati sa Krkom da se izbori za povratak u ABA ligu.

About The Author