MIĆA BERIĆ: Na Balkanu se još igra košarka s malo duše i puno čarolije

Miroslav Mića Berić, nekad momčina a danas ljudina sa dječačkim osmjehom. Gromada dobrog čovjeka koji zna da prašta i voli i koji ne krije da je srećan i presrećan što je zapravo ceo život radio ono u čemu je bezgranično uživao. Mogao je da bude i dobar fudbaler, ali nije jer je sasvim namjerno, kao i većina novobeogradske djece iz tog vremena, počeo da igra košarku.

Zauzvrat, košarka ga je učinila poznatim, bogatim više u duhovnom nego materijalnom smislu, sportski moćnim i poštovanim, svjetskim čovjekom i košarkašem koga su dok je igrao mnogi željeli u svojoj sredini. Danas, dok se sticajem okolnosti odmara od uzburkane košarkaške svakodnevice, poput mnogih svetskih asova, ima na „Sport klubu“ ulogu TV komentatora utakmica njegovog Partizana na evropskoj sceni.

Igrao je košarku u pet evropskih zemalja, kroz uspješnu karijeru nosio je dres 10 klubova, osvajao titule nacionalnog prvaka u svojoj zemlji, ali i onoj drugoj jednako maloj a košarkaški velikoj s imenom Litvanija, osvajao je i Kup u dresu Partizana, ali i Kup kralja u Španiji… Sa reprezentacijom je dva puta na šampionatima kontinenta pokorio Evropu, svjetski šampion je bio jednom, sa Olimpijskih igara u kolekciji medalja ima srebro, uz nemjerljivu tugu što to nije bilo zlato.

Atlantu i ono čudesno finale protiv Amerikanaca nikako da prebolite…

„Bili su moćni, znali smo da su favoriti, da igraju kod kuće, da su na teren izveli drim tim, da su u krajnjoj varijanti bolji i da je sve na njihovoj strani. Meč je bio egal do 32. minuta, Paspalj je odigrao utakmicu života. Nije nam se dalo da napravimo čudo iako je sve počelo kao u snu“, kaže Berić za Ekspres.net

Odakle je zapravo Mića Berić, s Novog Beograda ili iz Bogatića?

„Mnogi upadaju u zamku interneta gdje svašta piše. Rođen sam, kao i moj stariji brat, u Beogradu, ali smo kao djeca puno vremena provodili u Bogatiću. Odrastao sam u vremenu kada je sasvim normalno bilo da se cijela porodica petkom poslije posla spakuje i ode u tatin ili mamin rodni kraj. I svaki školski raspust sam s velikom radošću provodio u Bogatiću kad dede i babe.“

Poslije osvojene zlatne medalje na EŠ, Bogatiću ste uputili posebne pozdrave i tako, kažu, kupili cijelu Mačvu za sva vremena.

„Bio je to TV pozdrav od srca i iz srca. Mikrofon i kamera su išli od igrača do igrača, svi su nekog pozdravljali i onda sam je u trenu odlučio da radost uspjeha podelim sa gradom i ljudima koji su moje djetinjstvo učinili lijepim. Poslije sam čuo kako se u toj noći poslije velike pobjede reprezentacije na EŠ svuda slavilo, a u Bogatiću i malo više zbog mog pozdrava iz Barselone. U tom euforičnom raspoloženju, kažu, malo se i pucalo.“

A kad ste stigli u Bogatić, onda se i svečano ručalo?

„Predsjednik Opštine je priredio ručak kome je, pored mog oca i mene, prisustvovao i Mijajlo Grušanović, legenda mačvanske košarke.“

Mnogi su ga, iako je u mnogo čemu autentičan, zaboravili.

„Legende se ne zaboravljaju. On je uistinu veliki čovjek, dobričina i igračina. Da se rodio u neko drugo vrijeme njegova košarkaška priča bila bi drugačija. U svom vremenu je bio neprikosnoven, Mikana spustiti ispod 20 koševa bio je podvig. Znam mnoge velike igrače koji su ga čuvali ali nije vrijedilo. Subotom je igrao košarku za šabačku Ivu, nedeljom fudbal za svoj Klenj, a u međuvremenu je obrađivao zemlju na velikom porodičnom imanju.“

Imate i nešto što vas povezuje. Obojica ste lomili ruku kojom ste posle nepogriješivo pogađali koš.

„Istina je. Kosti koje su kod mene pogrešno srasle su operacijom poslije prvog razreda osnovne škole korigovane. Mikan nije imao tu sreću, nikad nije uspio do kraja da ispravi ruku, ali je tom i takvom rukom punio koševe s lakoćom.“

U Mačvi se pripovjeda i jedna priča za koju mnogi vjeruju da je kafanska. 

„Priča nije legenda iz kafića već istina. Partizan je htio da ga angažuje, dobio je i više nego dobru ponudu i kad se pohvalio dedi, stigao je neočekivani odgovor. ’Na to što ti oni, sinko, daju, ja dajem duplo’, rekao je deda. Igrao je Grušanović sjajno i fudbal. Sjećam se nekog turnira u malom fudbalu, niko nije smio da mu brani penal, bukvalno je cjepao mreže.“

A koliko ima istine da ste kao dječak navijali za Zvezdu?

„Ni zrno. Kod nas se znalo, svi navijaju za Partizan. I deda i tata, stariji brat, svi. To je tradicija porodice, niko nas nije nagovarao ili kupovao za čokoladu. Ja sam i danas pravi navijač Partizana. Kao klinac sam pratio sve sportove, čak i šah. Znao sam tačno kad je Partizan pobjeđivao Zvezdu i onda sam ponosan prozivao drugare u stilu dobili smo vas i u šahu.“

Ali bilo je poziva da pređete u Crvenu zvezdu?

„Dva puta su dok sam bio igrač bili jako agresivni, nudili su baš, baš mnogo. Nisam to prihvatio, to je bilo nemoguće, ja sam bio i ostao takav, vjeran Partizanu. Danas sam, međutim, siguran da bi 90 odsto onih koji se busaju da su partizanovci za taj novac bez trena razmišljanja prešli u Zvezdu.“

Donedavno ste bili potpredsjednik Partizana, zašto ste napustili klub?

„Postojao je, vjerujete, jak razlog. Nazvaću ga neslaganjem, uz napomenu da se Partizana nisam odrekao. Ostaje obećanje dato navijačima da ću se jednog dana vratiti.“

Kažu da je KK Užička republika od Partizana za Vas dobila par prljavih dresova i čarapa.

„To je vic Milana Opačića, koji me je vukući za uši dovukao na košarkaški teren u Bloku 62, koji je opet bio ispod mog balkona. On me natjerao da zaboravim na fudbal i počnem da treniram košarku. U takmičarski svet košarke ušao sam kao igrač KK Užička republika.“

Ko je Dragan Savić Savke?

„Trener mlađih kategorija Partizana. Njemu zaista mnogo dugujem. Radio je sjajno svoj posao, jedna od njegovih generacija je i ona u kojoj su bili Sale Đorđević, Dragutinović, Koprivica… Svi oni su poslije igrali i ono legendarno istanbulsko finale.“

U košarkaškoj školi crno-bijelih ste završili sve razrede, postali ste i prvotimac relativno rano.

„Igrao sam za pionire, kadete, omladince… Poziv da se priključim prvom timu dobio sam u sezoni 1990/91. To je bio zvaničan početak. Mojoj sreći nije bilo kraja, išli smo i na pripreme na Igman. Jugoslavija se tada raspadala, hrvatski i slovenački klubovi napustili su ligu, bila je to i poslednja sezona Željka Obradovića kao igrača, Sale Đorđević se vratio iz vojske, Paspalj iz San Antonija. Bili su tu još Danilović, Ivo Nakić, Marko Ivanović Badža, Oliver Popović, Nikola Lončar, Stevanović, koji se takođe vratio iz vojske, Pecarski, Mutavdžić.“

Bila je to i sezona koju ste očigledno više gledali nego što ste igrali.

„Tada se skidalo samo 10 igrača. Tim se pravio po pozicijama, ali onda se dogodilo da mi je poslije jednog treninga Dule Vujošević rekao da se sutra protiv IMT skidam. Danilović je bio ne znam zbog čega kažnjen i ja sam dobio šansu. Bila je to moja prva zvanična utakmica za crno-bijele.“

Igrali ste i za KK Ušće, Kolubaru, Profikolor…

„Za Ušće sam igrao na dvojnu licencu. Želio sam da igram, da imam minutažu. Trenirao sam s Partizanom a nedeljom igrao za Ušće. Kad je Željko Obradović preuzeo Partizan, dogovorili smo se da odem u Kolubaru na pozajmicu, tamo je trener bio moj Dragan Savić. Istim putem je krenulo još nekoliko igrača Partizana, ali sve se raspalo poslije samo dva mjeseca. Onda sam dobio poziv velikog čovjeka i trenera Bate Đorđevića da se pridružim Profikoloru. Ni tu nisam imao sreće. Bata je brzo otišao, njegov nasljednik Boško Đokić je preko mojih leđa prebijao neke račune s Partizanom i ja sam se pokupio i otišao.“

Toliko ste bili bijesni da ste gazdi Profikolora rekli…

„Čovjek je sebi dozvolio da mi malo preteći kaže kako će ukoliko odlučim da ne ostanem u Pančevu on lično zvati Kićanovića. Onda sam mu ja onako bijesan odgovorio da zove ako hoće i Slobodana Miloševića, ali ja više u Profikoloru neću igrati.“

Kao dijete Partizana morali ste po ko zna koji put da se dokazujete.

„Morao sam da čekam, proćerdao sam to proljeće. Onda su otišli Danilović i Nakić, ali je opet nisam bio u prvom planu. Angažovan je Slađan Stojković, došao je kao prvi strijelac lige. Bio sam sedmi ili osmi igrač kluba na spoljnim pozicijama. Ali rad na treningu se isplatio. Neočekivano te sezone, igrao sam u prosjeku skoro 20 minuta. Naredne, 1994/95. osvojili smo Kup i prvenstvo, stigao je i poziv za reprezentaciju.“

Nikada niste bili reprezentativac u mlađim kategorijama?

Ne, nisam i to je prosto nevjerovatno, izuzetak u nepisanom pravilu. Duda Ivković je vodio A reprezentaciju na Akropolis kup, neki igrači se nisu odazvali i ja sam tako dobio šansu u najboljoj selekciji. Pogledala me i sreća, igrao sam prvu utakmicu, debitovao  protiv Italije i zabilježio  21 koš.“

Naredne sezone bili ste lider tima, kapiten.

Rebrača i ja smo te 1994/95. bili lideri ekipe. Tada je bilo drugo vrijeme, trebalo je da igraš sezone i sezone i da se dokazuješ, da postaneš prvotimac, reprezentativac. Sve je išlo stepenik po stepenik. Nije bilo lako, ali sam poslije svega srećan što me niko nije gurao kao neke. Zahvalan sam svojim trenerima, drago mi je što danas ne postoji niko ko bi mogao da kaže kako nikada ne bih bio to što jesam da nije bilo njega i njegove pomoći.“

Duga karijera, pet zemalja, desetak klubova…

„Sada već davne 1997. odigrao sam polusezonu za Partizan, igrali smo Evroligu a meni su dozvolili da odem u Taukeramiku. Prve sezone u Španiji smo srušili sve rekorde. Bili smo prvi na kraju regularnog prvenstva, ostvarili smo najveći niz pobjeda u istoriji Taukeramike i oborili pet nekakvih klupskih rekorda u jednoj sezoni. Igrali smo i finale, imali prednost domaćeg terena, ali smo na kraju izgubili od Manrese. Sljedeće godine osvojili smo Kup kralja.“

Zašto je Mirsad Jahović, naš čovjek a turski NBA as, bio ljut na Vas?

„Trebalo je da prije nego što sam potpisao za Špance pređem u Efes, ali ja to nisam znao iako sam tako nešto priželjkivao. Moj menadžer je imao neke druge računice, meni ništa nije saopštio, ali su turski mediji objavili moju izjavu kako ne želim da igram u Istanbulu. Bio sam šokiran, nikada to ili nešto slično nisam rekao. Bila je to zapravo prljava igra mog menadžera, Jahović je ukapirao.“

Imali ste i poziv San Antonija da igrate NBA ligu.

„To je već bila gotova priča. Dobio sam poziv, imao sam i radnu dozvolu, Greg Popović je zvao, imao sam i gotov ugovor. Nedostajao je jedino papir da sam, najprostije rečeno, potpuno slobodan, u Partizanu je jedan čovjek sve to osporio, ultimatum crno-belih, u stilu prvo novac, onda papir u San Antoniju nisu prihvatili.“

A da ste uprkos svemu otišli?

„Ko zna. Imao sam radnu dozvolu, što samo pokazuje koliko su računali na mene. Tamo bih ostao sigurno godinu dana, a da li bih ostao još 15, to je druga priča. Greg Popović je to pomenuo na Klinici 2004, dakle sedam godina kasnije je to objelodanio i zvanično. Nikad se ne zna, da sam otišao, možda bih imao NBA prsten, San Antonio je te godine osvojio prvenstvo, imali su Dankana, koga su uzeli na draftu.“

Uslijedio je odlazak u Španiju, zatim i Italiju…

„Potpisao sam za Taukeramiku, sadašnju Baskoniju, a onda sam poslije dvije godine otišao u Veronu. Imali su mlad tim, angažovali su me da tim ne ispadne iz lige, djeluje smiješno, ali u ugovoru sam imao bonus ako budemo pretposljednji. Jedan tim je ispadao, a mi smo na kraju umjesto da se borimo za opstanak igrali polufinale. Nadigrao nas je Fortitudo, imali su Majersa, Fučku, Vrankovića, Karnišovasa… Bili su jači za šest klasa. Verona je izborila Evroligu, navijači su me obožavali. Na jednom transparentu je pisalo ’Ako Miša ode, mi nećemo kupiti pretplatne karte’.

Vratio sam se u Beograd, tog ljeta mi je umro i otac, bilo je nekih ponuda, ali ja sam se umjesto za Veronu odlučio za Partizan. Potpisao sam ugovor na dvije ali sam odigrao jednu sezonu i otišao u Skavolini. Ta sezona u Partizanu je bila sezona moje karijere. Nije bilo trofeja, ali sam dao 200 odsto svojih mogućnosti. Darko Ruso je sjajno vodio tim, imao je kao trener karakter, trebalo je da naslijedi Željka Obradovića, bio mu je pomoćnik u reprezentaciji ali…“

U Litvaniju ste otišli namerni da osvojite Evroligu.

„Vratio se Sabonis iz NBA, on je tada bio i vlasnik kluba, bio je svjetska zvijezda. Igrali smo sjajnu sezonu, trebalo je da igramo i fajnal for, ali dogodila se ona čuvena utakmica u Tel Avivu, 25 sekundi prije kraju imali smo pet razlike, ali smo dozvolili Makabiju da uđe u produžetak. Makabi je dobio meč, Tel Aviv je bio domaćin fajnal fora i Makabi je osvojio Evroligu.

Obojica ste igrali ono evropsko finale u Atini, Litvanci su bili bijesni poslije poraza…

„Bilo je šala na taj račun, Sabonisu nisu prijale, ali bilo je tako kako je bilo.“

Nikad se vjerovatno niste pokajali što ste život posvetili košarci?

„Nisam, jer košarka je moj život koji traje. Darovala mi je niz zadovoljstava, slava koju sam stekao je prolazna, ali je zato ljubav koju imam prema košarci vječna. Imao sam i sreće da igram u klubu koji neizmerno volim, bio sam i kapiten Partizana, reprezentativac. Mene je košarka izgradila i kao čovjeka, kao ličnost. Stekao sam i velika prijateljstva. Postoji i jedan podatak na koji sam neizmjerno ponosan. Četvrti sam strijelac u istoriji Partizana, nedostajalo mi je 120 koševa da na toj listi prestignem Miška Marića. Da sam odigrao još par utakmica, doživio bih i da mi se ostvari san, da jednog dana čujem kako neko skandira ’Praja, Kića, Mića’.“

Kad ste igrali i bili ljuti rivali, da li je postajao igrač u Crvenoj zvezdi koga biste doveli u Partizan?

„Koga sam htio, njega sam i doveo. Mislim na Dejana Tomaševića, njega sam ja doveo u Partizan. Družili smo se kada je on bio u Zvezdi a ja u Partizanu. Zajedno smo došli i na proslavu titule Partizana, tada su počeli pregovori da dođe u naš tabor. On jeste igrao za Zvezdu, ali njegova karijera je uzlaznom putanjom krenula tek kada je prešao u Partizan. Cijenio sam i Sašu Obradovića, ali je bilo nemoguće iz puno razloga da i on dođe.“

Košarka nekad i sad?

„Velika je razlika. Nema više ljepote, nema basket fazona. Talenata ima, ali košarka sada cijeni više fiziku nego talenat. Zato i nema lucidnih poteza pojedinaca, nema kreativnosti, dominira fizikalija, nije to slučaj samo kod nas, to je trend i u svjetskoj košarci, tako je i u NBA.“

Izuzetak od pravila su Jokić i Dončić, oni igraju košarku za dušu. 

„Dončić i Jokić su genijalci, kod njih nema fizike, oni igraju glavom, talenat iskazuju kroz lucidnost, njihove brojke su prosto neverovatne. NBA svet je shvatio da se košarka s ono malo duše i puno čarolije još jedino može doživjeti na Balkanu.“

Kad biste sutra igrali oproštajnu utakmicu, ko bi uz Vas još bio u startnoj petorci?

„Izgovoriću sastav ne najbolje, već petorke sastavljene od meni najdražih ljudi. Dakle, plej bi bio Sale Đorđević, s njim nisam igrao ali sam obožavao njegovu igru. Tu bi još bili Haris Brkić, Željko Rebrača i Stragi Stevanović. To je neka moja generacija.“

U petorci nema Vašeg košarkaškog idola?

„Nisam lijepio postere onih koje sam cijenio. Grbović je bio neko koga sam kao košarkaša obožavao. Zbog njega sam kroz karijeru nosio broj devet i u klubu i u reprezentaciji. I Đorđević je bio jedan od mojih idola, ali na drugi način. Njega je poznavao i moj brat, išli smo u istu gimnaziju…“

U reprezentaciji ste tri godine imali i ulogu direktora nacionalnog tima.

„Kad sam završio karijeru 2008. tri godine sam bio uz Dudu Ivkovića u reprezentaciji. Ponosan sam jako na taj period, Ivković je uzeo selekciju kada to niko nije htio, napravio je sjajnu ekipu i vratio atmosferu, već u drugoj godini bili smo vicešampioni Evrope u Poljskoj.“

Sada je selektor Igor Kokoškov, da li vjerujete u ono što radi i kako radi?

„Mislim da je veliki trener, dokazao se van prostora naše zemlje. Siguran sam i da će napraviti dobru atmosferu. Ali krajnji rezultat zavisi i od drugih. Danas ima dosta zemalja koje su moćne ako dođu u kompletnom sastavu. Ukoliko Kokoškov bude imao najbolji tim na okupu, onda razloga za strepnju nema.Tu je Jokić, Bogdanović se polako oporavlja, tu je i Bjelica i mag zvani Teodosić. NBA timovi istina mogu da pokvare radost, da Atlanta ne pusti Bogdanovića ili da Denver kaže ne Jokiću koji je danas zaštitni znak ne samo kluba već i cele NBA lige. Bilo bi šteta ako se tako nešto dogodi jer Srbija, kad je u pitanju timska igra, danas ima najbolju reprezentaciju na svijetu.“

foto:printscreen/youtube