Bogdanović: Kraj ne vidim, ali u Partizanu se vidim

„Sad kad vraćam film, mnogo ih je bilo: i poraz od Slovenije (finale Evrobasketa 2017), i finale Evrolige u Berlinu s Fenerom (poraz od CSKA 2016), Partizan – Cedevita (fajnal-for ABA lige 2014), ma sve bih te promijenio!“, odgovara Bogdan Bogdanović na pitanje koje bi utakmice volio da odigra ponovo u karijeri.

I dok razgovaramo, Bogdan je na putu ka utakmici – njegovi Atlanta Hoksi igraju s Orlando Medžikom, a srpski bek vraća se na teren poslije povrede skočnog zgloba.

Vremena sasvim dovoljno, nešto više od pola sata, da se pokriju brojne zanimljive teme: Tre Jang, budućnost reprezentacije Srbije, košarkaške i životne Bogdanovićeve promene, emotivna vrednost kampa koji organizuje, nedavna izjava Željka Obradovića, Partizan, pritisak, mečevi koje bi volio ponovo da proživi…

Dosta uspona i padova dosad ove sezone, ti si propustio i osam utakmice zbog povrede. Kako ocenjuješ sezonu zasad?

“Neočekivano težak početak sezone za nas. Nekako je brzo došla nova sezona, nismo imali mnogo vremena, a mnogi od nas došli su sa sitnim povredama, između ostalih i ja. Uz to, imali smo i težak raspored u prvih deset-petnaest utakmica – i naporan ritam i nezgodni protivnici”, kaže Bogdanović na početku razgovora za “Sportklub”.

Mnogo se govori o Treu Jangu, pogotovo posle vašeg plasmana u finale konferencije prošle sezone. Izbliza radiš s njime – šta Janga izdvaja od drugih?

“Lider ekipe i lice organizacije. Mislim da je nezaustavljiv zbog načina na koji igra. Ne možeš mu ništa, uzme loptu i ima mnogo rješenja. Stavljali su na njega izvrsne odbrambene igrače, Džruu Holideju je dao 50 poena. Nevjerovatno. Prije nekoliko godina, kada se Lilard borio za prvu plej-of pobjedu, protiv Holideja je imao najgore partije maltene u karijeri.Mislim da će još da napreduje. Još je mlad, a vremenom će naučiti kako da pobjeđuje utakmice – i dalje pravi neke greške koje su posljedica mladosti, ali to je normalni proces odrastanja. Svi mi stariji igrači prolazili smo to”.

Znam da imaš 29 godina, ali malo mi i dalje čudno zvuči kada kažeš za sebe da si stariji igrač.

“Stariji sam od njega, ha-ha, nisam rekao star”.

Da, jesi već iskusan za košarkaške pojmove. Koliko si se promijenio kao igrač od dolaska u NBA do sada? Ranije kad smo razgovarali znam da si imao poteškoća u startu da se privikneš na individualniji, sebičniji pristup u NBA u odnosu na Evropu.

Uvijek kažem: košarka ovde je drugi sport u poređenju s Evroligom. U NBA se ne igra šah sa protivnikom, ne gleda se dva poteza unaprijed, barem kada je regularna sezona u pitanju. Plej-of više nalikuje evropskoj košarci – nešto je sporiji ritam, više se čita igra, znaju se sve akcije. Jednostavno, previše je utakmica, previše ekipa, svi igrači se bore za mjesto u ligi, to sve utiče. Ne može ni da se izdrži taj ritam, tako da se i moj način igre promijenio u skladu sa time”.

Koliko si morao da promijeniš svoj mentalitet? Igrao si u Partizanu i Fenerbahčeu, gdje je skoro svaka utakmica „biti ili ne biti“…

“Istina, bilo mi je potrebno dosta vremena. Ipak, u nekom trenutku „provališ“ da se trošiš previše na nekim stvarima, na jednoj utakmici od bezbroj. Postepeno sam shvatao gdje bespotrebno gubim energiju, kako da je sačuvam, jer u ovoj ligi je poenta što duže igrati. Pri tom sam zadržao svoj takmičarski duh”.

Na ličnom nivou, kada slušam tvoje izjave, djeluje mi da si staloženiji i mudriji nego prije četiri-pet godina. Kako ti sebe doživljavaš kao čovjeka u odnosu na taj period?

“Kao što si rekao, ranije sam bio mnogo emotivniji – u stvari, samo su emocije izlazile iz mene, ha-ha. Sada se bolje kontrolišem. I dalje volim košarku, volim sport, ja to živim i obožavam to što radim, ali uspijevam da odvojim ono što je na terenu od onoga što je van njega. To je ključna razlika”.

Na tom tragu – koju vrstu ispunjenja ti donosi ljetni kamp za djecu koji organizuješ već nekoliko godina?

“Volim da vidim klince koji su srećni što su dio toga, što imaju odlične uslove i što se lijepo provode. Ja pamtim svaki svoj kamp, zapamtio sam svaki detalj. Postoje neki drugari i neke djevojke koje sam možda zaboravio, ali kamp nijedan! Bukvalno je tako, to su divne uspomene koje su mi uvijek u malom mozgu. Košarka nam je mnogo dala i moramo da joj vratimo, pogotovo sada kada su teška vremena za naš sport, ali o tome drugi put. Zadovoljstvo mi je da klincima obezbijedim jednu takvu uspomenu kakvu sam ja imao. Planiramo da se proširimo, da to bude još bolje, mada će biti teško ispratiti finansijski, jer je kamp i dalje besplatan. Volio bih da se tu rode poznanstva i drugarstva”.

Nedavno je na panelu „Putem šampiona“ Željko Obradović imao interesantnu izjavu u vezi s tobom. Rekao je da je bilo potrebno vrijeme da razumiješ šta on traži od tebe, a da si postao lider kada si shvatio. Na šta je Obradović mislio?

To je veliki kompliment. Poslali su mi razni prijatelji tu njegovu izjavu i baš mi je bilo drago. Za neke stvari je potrebno vrijeme da ih u potpunosti razumiješ, pogotovo kada si mlađi. Meni je u Istanbulu fokus bio isključivo na basketu, malo igrice i to je to. Mislio je na to da mogu da se razvijam tako da i drugima pomognem da budu bolji, da im je lijepo da igraju sa mnom. Možda sam u Partizanu bio više orijentisan ka sebi i kako ja da dajem koševe, nisam gledao na igru na način na koji je Željko gleda. U tom smjeru mi je mnogo pomogao, da do kraja razumijem da nisam sâm na terenu, kao i u tome kako se pobjeđuje. To je košarkaški, a kao čovjeku mi je pomogao takođe, u vezi s nekim drugim životnim stvarima. Na tome sam mu veoma zahvalan, ali neću tu zalaziti u detalje”.

Još jednu zanimljivu stvar je rekao Obradović – da kritika različito utiče na igrače, a da je na tebe uvijek djelovala pozitivno. Koliko misliš da je prihvatanje kritike važno za razvoj mladih igrača?

“To je stvar mentaliteta. Jedna od glavnih odlika vrhunskih trenera jeste to da procijene ko je od igrača kakav kao osoba, i na koji način mu treba prići. Rečju, da pročita igrača, da mu bude malo i ćale, da ga kapira šta on želi da čuje i na koji način”.

Šta je to u tvom mentalnom sklopu što čini da te kritike dižu, a ne spuštaju?

“Pravo da ti kažem – nemam pojma! Ne znam šta je, ali znam da radi, ha-ha. Mislim da je takmičarski duh jedan od mojih osnovnih kvaliteta. Takmičar sam i u ostalim stvarima u životu, ne samo u košarci, i mislim da je takva reakcija na kritike posljedica te moje osobine”.

Vidiš li se do kraja karijere u NBA ili možeš sebe da zamisliš kao veterana koji završava karijeru u Partizanu?

“Ne razmišljam uopšte o tome, zato što kraj nije ni na vidiku. Sve mislim – lagano mogu da igram još ovoliko, ha-ha, mada sam svjestan da postoje i druge stvari u životu koje treba ostvariti. Sada sam koncentrisan isključivo na košarku i na zdrav život, trudim se da ostanem u NBA što duže”.

Bio si saigrač sa Vinsom Karterom, koji je odigrao rekordne 22 sezone u NBA. Možeš li sebe da zamisliš da igraš sa 38-39?

“Iskreno, ne mogu u ovom trenutku da zamislim tu situaciju, ali možda dođe i taj dan. Kažem ti, teško mi je da sada idem toliko daleko u budućnost, koncentrisan sam na sadašnjost, ali svakako bih volio da na kraju, kada on dođe, budem u Partizanu”.

Spomenuo si zdrav život. Na šta tačno misliš, jesi li napravio neke promjene u stilu života?

“Ishrana i spavanje. Ovde je ritam ubitačan i spavanje je svima najveći problem, a u cijeloj toj jurnjavi teško je i zdravo se hraniti u kontinuitetu. Nisam od hrane ništa izbacio, samo pazim, a trudim se da legnem na vrijeme – oko 12 ili prije toga ako je moguće, pročitam nekoliko strana knjige i tako mi se prispava. To uvijek radi, sada čitam „Think Again“ Adama Grenta. I za ishranu i za spavanje ključ je u boljoj organizaciji, moraš unaprijed da misliš o hrani i odmoru – kada se s kim viđaš, gdje… Taj dio života poštujem, ali ga ne volim, jer me limitira. Npr, uželim se ljudski prijatelja i porodice, oni dođu, a ja imam samo dva-tri sata dnevno za njih”.

Kada kažem Svetislav Pešić, šta ti je prva asocijacija?

Zlato 2002. godine u Indijanapolisu. Kad mi kažeš baš tako, Pešić = zlato 2002″.

Logično! Jesi li se čuo sa Karijem otkad je postao selektor Srbije ponovo?

Čuli smo se i dopisivali smo se, u kontaktu smo. Pričali smo malo o ovom prvom prozoru. Drugu utakmicu nisam mogao da gledam jer smo imali trening, ali prvu s Letonijom jesam, ludo je bilo do kraja”.

Sa tobom nastup za reprezentaciju nikada nije dolazio u pitanje. Koliko ti je žao što nismo bili u situaciji da branimo olimpijsko srebro iz Rija?

Mislim da svi nekako mentalno nismo bili tu. I to mislim – baš svi, kao nacija smo već bili tamo, a stvarno je teško otići na OI. Uvijek jedna utakmica odlučuje, a Italija je uz to i dobra ekipa, nisu za potcjenjivanje. Vidjelo se to i u Tokiju, stigli su do četvrtfinala i tu im je malo nedostajalo da izbace Francuze”.

Prošlo je već više od dve godine od Svjetskog prvenstva 2019. godine, a navijači i dalje žale za to prilikom. Kako sada gledaš na ono što se dogodilo u Kini?

“To je već prošlost, ne treba razmišljati o tome. Sada je glavno da napravimo hemiju i novu energiju koja će nas motivisati za buduće uspjehe. Vremena su stvarno teška, niko ne razmišlja jedino o košarci. Zato moramo da se pobrinemo da napravimo pravu atmosferu: prije svega da imamo želju da dođemo tu i da uživamo u igranju za reprezentaciju. Da se ne pretvori u ono „tu sam da odradim posao mjesec-dva, da odemo na prvenstvo, pa šta bude“. Vjerovatno su nam potrebni i neki mlađi igrači, da se ubace u vatru, kao što smo i mi nekada bačeni – recimo niko ne priča o Sloveniji 2013, kada smo bili sedmi, a to je bila početna tačka koja nas je vodila budućim uspjesima”.

Kada bi mogao da ponovo odigraš jednu-dvije utakmice i da nešto promijeniš, koje bi to utakmice bile?

“Posljednje što mi je na pameti jeste ova utakmica s Milvokijem. Promijenio bih tri utakmice u životu. Milvoki treći meč, kada sam baš loše šutirao (3-16 iz igre) i kada mentalno nisam bio potpuno u utakmici, uticale su na mene neke sudijske odluke. Sad kad vraćam film, mnogo ih je bilo: i poraz od Slovenije (finale Evrobasketa 2017), i finale Evrolige u Berlinu s Fenerom (poraz od CSKA 2016), Partizan – Cedevita (fajnal-for ABA lige 2014), ma sve bih te promijenio! Da li bismo dobili, ne znam, ali bih sve promijenio”.

Sada si mi dao dobar šlagvort spominjanjem utakmice s Milvokijem. Ti si navikao da igraš sa pritiskom – Partizan, Fener, reprezentacija – koliko se pritisak NBA plej-ofa razlikuje od toga?

Osnovna razlika je to što u Evropi postoji i emotivni pritisak. Ovde je pritisak samo rivalski i takmičarski, tu staje. Samo želiš da budeš bolji od protivnika, nema tog emotivnog dijela. Malo je drugačije, ali opet je pritisak. Način borbe je isti – trudiš se da se isključiš i da budeš svjestan toga da svi odigraju neke loše utakmice. Recimo, drago mi je kako sam reagovao poslije tog trećeg meča s Milvokijem, poslije sam dobro odigrao”.

Za kraj, hajdemo na drugu stranu medalje – koje su ti utakmice bile toliko lijepe da bi želio da ih ponoviš samo kako bi opet proživio te osjećaje?

Ahaaaa, da! Uf, osvajanje Evrolige sigurno (pobjeda nad Olimpijakosom u finalu 2017) – bio je to vrhunac. Stvarno sam zavolio Fener. U stvari, što kaže Željko: „Nije da voliš klub, nego voliš ljude s kojima stvaraš uspomene“. To je istina, i dalje sam u kontaktu sa skoro svima iz te ekipe.Zatim onaj derbi, verujem da svi znamo na koji mislim (36 poena u utakmici u kojoj je Partizan izborio titulu 2014, Bogdanović je ukupno dao 123 poena u toj seriji). Sa reprezentacijom je bilo mnogo lijepo u Španiji, naš prvi veliki uspjeh 2014. godine bio je divna priča”.

foto:fiba