Ruso: Tuga od srpske košarke
Oklop tipskog mrguda može ponekad da napukne, pa da svetlost dana ugleda neki štos, i na sopstveni račun. Skicirajući se, nekad i sad, reče da je kao igrač bio sve ono što nije želeo kao trener. Ruka kao pamuk, lopta samo za njega, a „druga“ za ostatak tima, odbrana na „šta to beše“…
Tako počinje i završava priču Darka Ruso (58) za Sport klub, koga (bez)razložno nema „sto godina“ u košarci.Od sporta koji ga prati ceo život još nije odustao, ne deluje ni ljuto, ni razočarano, a kako se našao u rubrici „Gde je, šta radi“, ima jednostavno objašnjenje:
„Nema posla za trenere, da budem precizniji, nema za mene. Ako ćemo pravo, pravog posla uopšte nema. Stalo u Srbiji, a i gde bih ovde radio? Zar u Košarkaškoj ligi Srbije, pa to je ispod svakog nivoa. A u regionalnoj ABA ligi, tu se često dobija mesto i zahvaljujući ličnom marketingu. To nikada nisam umeo da radim“.
Na ćud, voćku čudnovatu, ne utiču godine, a kod stručnjaka koji je obeležio domaći basket na razmeđi dve veka, i posle toliko protoka vremena, ne menja se „zakopčanost“. U nekom trenutku kao da čupaš reči kleštima…
„Kad jednom uđeš u pogrešan voz kao što je moj slučaj, sve su ti stanice pogrešne. Tako je to u životu“.
Ruso je imao (ne)sreću da mu se na početku karijere širom otvore vrata glavne scene, da bi kasnije usledio hod po trnju.
„Ne tražim ono što mi ne ’pripada’, niti bih pristao na bilo šta samo da bih radio. Vodio sam sve ’živo’, odnosno, svojevremeno, četiri najbolja kluba u tadašnjoj SRJ – Beobanku, Partizan, Hemofarm i Budućnost. Još tada, a ima više od deceniju i po, rekao sam sebi – ovde više neću da radim. A tada je situacija bila kudikamo bolja“.
Pričajući ono što teško podnosi nekada dična klupska prošlost, a zbog čega je budućnost (ne)izvesno u jarku, Ruso će direktno:
„Svidelo se to nekome ili ne, košarkaška realnost u Srbiji je tuga, identično situaciji u zemlji. Ne može u sportu da bude super, kada je životna svakodnevnica sve teža. To vuče jedno drugo. Nema para, nema ni uslova. Zato nema veze sa mozgom kako se radi i opstaje u domaćoj KLS. Znate, borimo se sa ovom koronom desetak meseci, a sa ovim stanjem u košarci barem oko 15 godina. Niti igrači hoće da igraju, niti treneri da rade, osim do iole novčano jače ponude“.
Kada se saspe u lice, šok terapija učini svoje, prizemljenje je bolno.
„Mnogi košarkaši najjače domaće lige su na ’otvorenim’ ugovorima. U prevodu, mogu da odu čim im se ukaže bolja prilika. Da li će to biti 200, 300, 400 evra više mesečno, pakuju se i odlaze. Slično je i sa mojim kolegama. Pobeći će iz Srbije i za 1.000 evra, u pitanju je egzistencija. Sve je ogoljeno. Pa, šta mislite za koliko se mesečno igra ili trenira u KLS? Ne želim nikoga da vređam, ali kada se ovde radi za basket minimalac, ako ’padne’ koja stotina evra više, lako se završi u Rumuniji, Bugarskoj, Kipru…Valjda će sa finansijskom stabilnošću zemlje, stići i bolji košarkaški dani“.
I u ovakvom potopu, ima nekih u „Nojevoj barci“. Vredi spomenuti za malo optimizma.
„Srećan sam zbog zemunske Mladosti, demonstriraju odličnu košarku za KLS nivo takmičenja. Drago mi je i zbog jednog privatnog razloga, tamo sam proveo gro igračke karijere. Diže se i Vojvodina, i, to je to. Ostali su daleko od nivoa, koji bi trebalo da ima najviši domaći rang“.
U ovakvim okolnostima, vredi li tražiti šansu kraj aut linije ili „brojati“ do penzije?
„Nisam digao ruke od košarke. Kao i svaki trener, čekam sa spakovanim koferima. Ranije sam mislio da će ceo život da se odvija po sličnom scenariju – slobodan si, zove te gazda, pregovaraš… Kakvi crni agenti kao veza. Greška. Jednostavno, nisam prepoznao trenutak promene. Već sam spomenuo ’voznu’ priču. Nisam ušao u taj voz sa agentima i, stanice su se samo ređale, nijedna nije bila prava. Sada, kada vlasnik menja ili traži kouča, saleti ga bar 50 menadžera, a na stolu biografije 2.000 slobodnih trenera. Malo karikiram, ali nije daleko od realnosti. Sećam se i kada je počeo takav način ’poslovanja’, ima skoro oko 20 godina. Malo po malo. Kada sam, u prvoj deceniji ovog veka radio u Grčkoj (Apolon, Marusi), bilo je lepog posla. Posle te prve dekade, situacija je drastično počela da se menja. Trebalo je, na vreme, vezati se za neku agenciju. U međuvremenu sam to uradio, ali sve ide sporo i, teško, kao i ova vremena“.
Ne lamentira nad sudbinom, niti na menadžere svaljuje frustracije.
„U svetu košarke nema više od deset do 15 trenera kojima nisu potrebni agenti. Mi ostali tako ne funkcionišemo, prosto je nemoguće u XXI veku. Još ako nisi Miškov (Miodrag Ražnatović), još teže ćeš doći do solidnog posla, kluba. A duže pauze nikada ne donose nešto dobro. I treneri mogu da ispadnu iz forme, kao i igrači. Dobro, ’desi’ se neki poslić, na koji mesec, kao prošle godine na klupi Bahreina, ali nije to ono pravo. Iako se ’teoretski’ trudiš da budeš u toku, pratiš što više stvari, moraš da imaš i kontinuitet. Nije dobro kada ne radiš, a inače, ceo život radiš nešto što mnogo voliš“.
Ako mu radni staž trenutno miruje, barem ima vremena da gleda „tv košarku“ do mile volje.
„Gledam, gledam, ali sve je mučno. Od sterilnog okruženja praznih tribina do klupskog lova u mutnom. Pa još u dva najprestižnija takmičenja, Evroligi i Evrokupu. Kad rekoh ’lov’, mislim na različite klupske situacije, od trenutka i broja pozitivnih na famozni virus, povreda… Parola je – ko se bolje snađe. Mislim da većina učesnika dva pomenuta Kupa, nije odigrala više od nekoliko utakmica u pripremnom periodu, a u normalno zdravim okolnostima, to bi bio broj od desetak, pa i više mečeva. Nije samo u pitanju desetodnevna izolacija (u najlakšim slučajevima), već povratak u sistem, formu… Sve je mnogo teško i neizvesno. Vidite šta se desilo našem Nenadu Čanku. Letonski Lijetkabelis je bio čist kao suza, gostovali su u Španiji i 11 pozitivnih. Sledi im, u punom takmičarskom ritmu, duga pauza. Kako onda sve ukalkulisati, trenirati, putovati i, igrati, dok se ’ono’ ne desi…“.
Srpske predstavnike, za sada, uglavnom služi virusni bilten, a neki skupljaju pobede kao veverice zimnicu.
„Crvena zvezda je odlična. Pogodili su sa trenerom, a odatle sve polazi. Sašu Obradovića znam još iz igračkih reprezentativnih dana, kada sam bio asistent u stručnom štabu. Pa iz ukrajinskog prvenstva, kada je vodio Donjeck, a ja Himik Južni. Posvećen poslu i ’tvrd’, trener, takve volim. Na drugoj strani je Partizan, koji je baš loše otvorio sezonu. Crno-beli su u velikom problemu, a to već dugo traje. Skoro ništa ne valja, mnogo godina unazad. Bilo je bolje da su se ’resetovali’ pre pet godina, onda kada su se rastali sa Duletom (Vujošević). Da su tako uradili, do sada bi već bilo rezultata. Da ne računamo proteklu nezavršenu sezonu, kada su, sredinom marta, dobro stajali, ali… Vodi se drugačija politika kluba. Stabilizacije crno-belih nema bez trenera na duže staze, to su nekada odlično znali“.
Uz osvrt na bivši klub, nastavlja se monolog o struci kojoj pripada…
„Veliki klub se ne pravi za godinu-dve. Ne razumem ni saradnju ’do kraja sezone’, a nisi je započeo sa timom. To se zove potcenjivanje struke. Da li trenera angažuješ na nekoliko meseci da bi ga testirao? Valjda si pre toga dobro razmislio koga ćeš da dovedeš? Međutim, ni moja struka nije abolirana odgovornosti. Mnogi pristaju na sve, samo da bi nešto radili. Prvo ’pristaju’ na roditelje, pa menadžere, onda razne predsednike…Uđu u začarani krug“.
Da li su i (ne)brojena strana pojačanja naših klubova deo nekog rolerkostera sa koga se teško silazi?
„Meni se ne dopada ta praksa, ni kada se rezultatski ’tezira’. Idealno bi bilo da imaš odlične domaće mlade igrače, a poneki stranac da bude samo za ’krpljenje’. Primera radi, Megu je milina gledati. Uslovno rečeno, njihovi klinci su odlični, veoma dobro su startovali u ABA ligi. Normalno, biće oscilacija, ali su i promocija mladosti, rada i talenta. Sličan primer je i FMP“.
Sa sve manjim epizodama domaćih, a glavnim rolama stranaca, jednog dana, posledice će osetiti i seniorska selekcija.
„To će biti malo sporiji proces. Za selekciju Srbije još nema zime. Bez obzira na SP u Kini, to je grupa veoma kvalitetnih momaka. Doduše, neće im biti zgodno zbog odlaganja OI, ko zna u kom će sastavu u Japan ako prođu kvalifikacije. Epidemija je skroz istumbala živote i kalendar, ali… Promenio se selektor, ali je i dalje sve pokriveno na visokom nivou. Da sumiram, neće nam košarka umreti, ali je, iz godine u godinu, sve gore“.
foto:kss
About The Author
