Panterova ispovijest o ostanku: Najgori dani, nisam spavao, nisam jeo… Na kraju je srce presudilo

Kapiten Partizana pričao je u intervjuu za Mozzart Sport o danima poslije osvajanja titule u ABA ligi, o novoj ekipi kao i o ambicijama pred početak nove sezone u crno-bijelom dresu

Momenat kada se Partizan vratio na tron ABA lige poslije 10 godina pauze će u kolektivnom sjećanju navijača sasvim sigurno ostati upisan kao jedan od važnijih trenutaka u istoriji kluba. Međutim, naredni dani su bili možda i jednako važni. Iako je sve govorilo da Kevin Panter nastavlja karijeru u Barseloni, kapiten crno-bijelih je zaprepastio kompletnu košarkašku Evropu kada je odlučio da se vrati u Humsku i nastavi da radi sa Željkom Obradovićem. Koliko je taj trenutak značajan za klub mogli ste da čujete od svih iz Partizana, od predsjednika Ostoje Mijailovića, preko Zorana Savića do Željka Obradovića, ali prvi put sam Kevin objašnjava kako su ti dani i sati proticali i kako je prelomio u korist crno-bijelih.

Činjenica je da je Barselona bila vrlo blizu da dovede Kevina Pantera koji u razgovoru karakteriše te dane kao jedne od najtežih u životu. Tolika je, kaže, bila količina stresa da ne želi više nikada to da preživljava

Vrsni košgeter je za dve sezone u Partizanu postao istinski heroj navijača, čovjek koji je donio titulu, pogađao najbitnije šuteve u finišu sezone, stasao je u jednog od najboljih bekova Evrope, a sada kada će u klubu provesti najmanje tri sezone, po slovu ugovora četiri, epitet najboljeg stranca u istoriji Partizana ne može da se dovede pod sumnju.

Zato smo i mi počeli jednostavnim pitanjem. I dobili komplikovan odgovor. Kako su izgledali Panterovi dani po povratku u Sjedinjene Američke Države posle osvajanja trofeja sa Partizanom posle pet teških utakmica protiv Crvene zvezde?

„Najstresniji period u mom životu, bez bilo kakve dileme. Čak mi je teško uopšte da se prisjećam tih dana koliko je bilo emotivno, naporno, generalno nikome ne bih poželio da preživljava to“, počinje Panter.

Priča se sama odvija…

„Tokom tog čitavog procesa sam sa roditeljima u njihovoj kući. Do tog momenta ih nisam vidio skoro godinu dana. Tako da oni proživljavaju sve što ja proživljavam u tim trenucima, vidjeli su iz prve ruke kako to izgleda. Vidjeli su te emocije. Nisam spavao, bukvalno nisam spavao četiri ili pet dana zaredom. Nisam jeo, izgubio sam apetit od stresa, od telefonskih poziva. Od jutra do mraka. Htio sam da donesem odluku koja je najbolja za mene, svi me kontaktiraju, svi mi pričaju neku svoju priču, a ja se borim da sve to isključim da budem sam sa svojim mislima, da sam donesem odluku zbog koje ću ja lično da budem zadovoljan“.

Nastavlja detaljnije da objašnjava kroz šta je sve prolazio.

„Na sve to problem je vremenska razlika. Kada vi u Evropi ustanete, ja spavam. Zato sam ostajao budan, čekao pozive, čekao razgovore. Potpuno mi se život okrenuo naopačke. Generalno telefon mi je uvijek na sajlentu, nikada ne zvoni. Tih dana nisam sebi mogao tako nešto da priuštim jer se nalazim na raskrsnici, ključan momenat u mojoj karijeri se prelama, svakih 10 minuta zvoni telefon, slušam ponude, vagam, razgovaram, hiljadu nekih informacija mi prolazi kroz glavu“.

Najviše mu je falio miran san.

„Zamislite ovu situaciju. Legnem oko 11 uveče i budim se već oko dva iza ponoći jer krenu pozivi i poslije toga ne spavam. To je to, spavao sam tri sata i morao sam da budem spreman za telefonske razgovore koji mogu da mi odluče dalji tok života. Trajalo je to nedelju dana i to je toliko psihički bilo teško i stresno da ne mogu da objasnim. Nikada u karijeri prije ovoga nisam bio u sličnoj situaciji i nadam se da više takve dane neću preživljavati jer je baš bilo previše“.

Na kraju se činilo da je prelomio u posljednjem momentu i to u korist Partizana. Potpisao je novi ugovor na dvije sezone.

„Ne mogu da kažem da sam prelomio u ’minut do 12’. Možda je tako izgledalo sa strane, ali definitivno je vrijeme otkucavalo što se mene tiče, jednostavno na kraju sam morao da prelomim. Osjetio sam da sat otkucava… Možda je ludo što ću ovo da kažem, ali na kraju sam poslušao šta mi je srce reklo. Stvarno je tako bilo. Sjećam se da sam prelomio u ponoć. Poslao sam poruku agentu, odmah je uslijedio njegov poziv sa pitanjem da li sam siguran, samo su mu rekao da sam siguran i to je bilo to. Tako se završilo“

Poslije odluke Kevina Pantera pokrenuta je lavina potpisa za crno-bijele. Vratio se Zek Ledej, potom i Aleksa Avramović, kasnije Džejms Naneli. Ubrzo su stigli Ognjen Jaramaz i Mateuš Ponitka, tokom leta stižu potpisi Pi Džej Doužera i Frenka Kaminskog.

„Moguće da je potpis pokrenuo sve, to ne mogu da znam. Zanimljivo je što to kažete jer se sjećam svojih misli. Ko je pratio tih dana zna da se ništa nije dešavalo oko Partizana, nije bilo dolazaka, sve je bilo mirno. Razmišljao sam tada u sebi: ’OK, odlučujem o svojoj sudbini. Ne želim da se vraćam u Partizan samo ako se neko drugi vrati, želim da se vratim zbog sebe i zbog toga kako se osjećam u klubu, a ne zbog neke druge osobe ko god da je ona’.

Na kraju sam tako i odlučio, vratio sam se isključivo zbog sebe i svojih osjećanja, a poslije toga se desilo to što se desilo i naravno da mi je drago što su se mnomci vratili. Ja stvarno nisam znao ko se vraća ili odlazi, ali kao lider ja sam napravio prvi korak, pa smo vidjeli šta se poslije toga desilo“.

Sada kada vrati film na 2016. godinu kada je prvu put stigao u Evropu kao igrač grčkog Lavrija svjestan je šta je sve prošao.

„Ne može da se poredi taj period, kao noć i dan. Sjećam se da nisam ni htio da budem u Evropi. Bio sam toliko fokusiran na NBA. Da nisam slomio nogu, bio bih u NBA ligi i samo sam o tome razmišljao. Zašto sam uopšte ovde? Trebalo je da budem NBA igrač. Trebalo je da budem draftovan. Međutim sve se toliko brzo dešavalo, ali ključna je bila ljubav prema košarci.

Toliko volim ovaj sport i igru, zbog toga nisam odustajao. Čak i u prvoj sezoni u Evropi koja mi je bila najteža. Prvi put van države, sve mi je smetalo, nova kultura, novi stil košarke, čak su mi i mirisi u vazduhu smetali, sve me je nerviralo, ali kako je vrijeme prolazilo, navikao sam se, dolazili su novi izazovi koje sa prihvatio. Rastao sam kao igrač i kao osoba“.

Dodatkli smo se i još jedne njegove „šokantne“ odluke. Kao evroligaš iz Milana dolazi u Partizan da igra Evrokup 2021. godine.

„Svi su mislili da sam lud, da to radim samo zbog para. Nemaju pojma o čemu sam razmišljao i šta sam htio. Neka sada pričaju da sam lud, kada svi mogu da vide šta smo stvorili u Partizanu“.

Nastavljamo da pričamo o Panterovom mentalitetu, pritom vraćajući se na neke ključne momente iz prošle sezone.

„Mentalitet mi je uvijek isti. Sećam se kada sam sa vama pričao pred utakmice u Madridu. Pitao si me da li bih bio zadovoljan da pobijedimo jednu od dvije utakmice u Španiji. Rekao sam da ne bih bio zadovoljan time, jer idemo da pobijedimo obe. Opet su mi rekli da sam lud. Šta se desilo? Pobijedili smo obe utakmice. Mentalitet ovog tima je da idemo da pobijedimo svakoga. Cilj ove sezone je prvo da uđemo u plej-of, pa na fajnal-for da se plasiramo i na kraju da osvojimo Evroligu.

Da li mogu da kažem da ćemo to sigurno uraditi? Naravno da ne mogu, ali to želimo da uradimo. To je mentalitet, želimo da pobjeđujemo. Ista stvar je i sa ABA ligom. Želimo ponovo da osvojimo. Naravno da nije realno da pobijedimo svaku utakmicu koju igramo, ali mentalitet ne može da se mijenja. On mora da ostane pobjednički bez obzira na probleme. Najviše me nervira kada timovi usred sezone mijenjaju ciljeve. Nema mijenjanja ciljeva, oni su postavljeni i idemo na njih. Sjetite se samo prošle sezone u decembru šta se sve pričalo i onda je došla utakmica sa Efesom. Pobijedili smo šampiona Evrope i sve se preokrenulo.

Od konstantnih kritika je krenulo da se priča o osvajanju Evrolige. Vjerujte mi kada kažem, nas najviše bole porazi. Trenera, mene, sve u ekipi. Mi sve proživljavamo i najviše nas boli ako nešto ne uspijemo, ali nema odustajanja bez obzira koliko je neki trenutak loš. Ciljamo na sam vrh i to je to. Ja drugačije ne mogu da funkcionišem“.

Ponovo se vraća na sada već čuvenu seriju protiv Real Madrida u plej-ofu Evrolige.

„Serija sa Real Madridom je pokazatelj tog mentaliteta i onoga kako ja kao kapiten razmišljam i kako mislim da svi u ekipi treba da budemo. Niko nam nije davao šanse protiv Reala, a ja sam razmiljao da idemo da ih pobijedimo 3:0. Samo mi je to u mislima…. OK, idemo sada po 3:0. Svaku utakmicu da ih pobijedimo, sve da im uzmemo. To je za mene normalno. Vjerujem saigračima da mogu da ih pobijede, vjerujem u sebe da mogu da ih pobijedim. Treba da razmišljamo da ćemo da završimo sezonu sa 100 pobjeda i bez poraza“.

A, da li nekada razmišlja o čuvenoj tuči na kraju drugog meča u Madridu koja je sve preokrenula?

„Ponekad… Da se ta tuča nije desila, da nisam suspendovan, da se još neke stvari nisu desile, Partizan bi bio na Fajnal-foru. Real je bio gotov, pobijedili smo ih… Neki igrači iz tog tima su mi slali poruke, neću da ih imenujem, i oni su znali da su gotovi, međutim… To je sada prošlost. Da se ne vraćam na to. Idemo u novu sezonu sa istim ciljevima, a to je da pobjeđujemo svaku utakmicu“.

Prelazimo na aktuelni trenutak. Partizan gradi formu, nizale su se pobjede na pripremama sve do senzacionalnog gubitka finala Superkupa ABA lige u posljednjim sekundama.

„Iako smo na dosta utakmica do sada pobijedili, upisan je taj jedan poraz, evidentno je da imamo još posla koji moramo da uradimo. Sve su to neke sitnice i detalji na koje moramo da obratimo pažnju, naravno tu su i novi momci kojima pomažemo da se što lakše uklope u sistem. Sve to mnogo lakše ide kada imamo jezgro igrača od prošle godine koji znaju šta trener hoće i očekuje pa je zbog toga i novim igračima lakše da se prilagode“.

Iako ima još posla da se uradi, čini se da je Panter zadovoljan kako ekipa izgleda.

„Imamo nevjerovatan broj opcija sa različitim petorkama, možemo mnogo toga da kombinujemo i u napadu i u odbrani, što na kraju krajeva najviše odgovara treneru jer on ima toliko akcija spremnih, pa onda i alternative za svaku akciju, pa onda alternativa za alternativu… Zbog toga je bitno da smo raznovrsni i da možemo različite stvari da radimo na parketu sa različitim petorkama. Vjerujem da kako sezona bude odmicala da ćemo da vidimo različite petorke sa različitim zaduženjima…“

O poziciji plejmejkera se najviše pričalo tokom leta, posebno poslije odlaska Jama Madara i Dantea Egzuma.

„Imamo sada u ovom trenutku četiri ili pet igrača koji bez problema mogu da prevedu loptu, započnu napad, ali hajde da se sada fokusiram na Pi Džeja jer je novi i znam da se dosta priča o njemu. Baš smo skoro sjeli i razgovarali o svemu. Glavni savjet koji sam mu dao je da ako se nađe u nekoj situaciji na terenu i ne zna šta tačno treba da uradi, neka uvijek ima spremne dvije ili tri akcije koje je najbolje uvježbao na treningu i neka pokrene njih, to će mu uvijek olakšati život.

Znam po sebi, šta god da se dešava na terenu, ja imam dvije opcije koje smo uvježbali i ako nešto krene po zlu, daću znak da odigramo to i sve se vrlo brzo vrati u normalu. To su neke sitne stvari koje pomažu, ali on definitivno može da kreira u napadu i to će se vidjeti tokom sezone, siguran sam“.

Nastavio je o novajlijama.

„Za sve je potrebno vrijeme. Gledam po sebi, kada god dođeš na pripreme, potreban je period adaptacije, ne samo na košarku, na život generalno. Jednostavno za sve je potrebno vrijeme, a Frenk i Pi Džej rade na svemu što je potrebno da bi tim pobjeđivao“.

Pored jezgra starijih igrača na čelu sa njim Ledejem, Nanelijem i Avramovićem, Partizan je zadržao i mlade igrače koji nastavljaju da napreduju.

„Uhvatim sebe da gledam mlađe momke koji su tu od prve godine i ne mogu da vjerujem koliko su napredovali. Prije nekoliko dana sam uhvatio Smajlija za ruku (Alena Smailagića), samo sam mu rekao: ’Čovječe, nemaš pojma koliko sam ponosan na tvoj rad’. Mislim da je to bio on, neko od mlađih igrača, ali stvarno svi toliko napreduju, Alen, Balša, Tristan, Trifa. Srećan sam zbog svih njih“.

Morali smo da ga pitamo i o Aleksi Avramoviću koji je i dalje u centru pažnje zbog nevjerovatnih partija u dresu Srbije na Mundobasketu.

„A-ha-ha… Pričali smo o nekoj njegovoj posjeti u školi u njegovom rodnom gradu, nestvarno mi zvuči, ali ako je neko zaslužio to onda je Aleksa. Svi znamo koliko je energičan, sa koliko strasti igra, obožava publiku, to ga još više motiviše. Baš mi drago što je doživio ovakvo ljeto, gledao sam neke utakmice sa šampionata, bio je izvanredan. Međutim ono što me najviše raduje kod njega je da su ga najzad zaobišle povrede i sada svi možemo da vidimo kako to izgleda kada je Aleksa na 100 posto“.

Za kraj je pričao i o svom napretku, prije svega kao kapitenu i lideru ekipe.

„Kada mi je saopšteno da ću biti kapiten prošlog ljeta, inicijalna reakcija mi je bila, a i sjećate se moje izjave: ’Ne želim da im budem otac saigračima, ja sam samo jedan od momaka u timu’. Tek kasnije sam shvatio kako je sezona prolazila šta znači biti kapiten ovakvog kluba. Htio sam da ostanem vjeran sebi, možda nisam htio da se mijenjam. Ne kažem da nisam htio da budem lider, jesam htio, ali jednostavno dobio sam nova zaduženja koja sam malo kasnije shvatio i sada ih vrlo dobro shvatam. Osjećam se komforno u ulozi kapitena“, završava Panter.

About The Author