Najlakše u Realu, najljepše u Partizanu

Novica Veličković “prošetao” kroz karijeru.

Kapiten KK Partizan Novica Veličković za portal doubledouble.rs prisjetio se kako je počeo trenirati košarku.

“Sve to sam radio zbog ćaleta. Tata je imao veliku ljubav prema harmonici. Nikada nije svirao, ali jako voli taj instrument i njegova želja je bila da ja probam to. U suštini, sada kada imam svoju djecu, shvatam da je htio da me okupira sa silnim obavezama. Karate je bio neki njegov odabir. Bio samo jako mršav i van balansa stalno, a karate se po meni najviše isplatio jer sam tu sam dosta koordinaciju popravio i savladao za skoro tri godine koliko sam trenirao karate. Košarka je bila moj odabir, prvi put kada sam ja odabrao da hoću to i tako je krenulo”,prisjetio se Veličković početaka.

Jedan od trenera na početku vaše karijere je bio Vinko Bakić, koliko je rad sa njim pomogao u prelasku iz juniorske u seniorsku košarku?

“Mi kad smo dolazili u Partizan, klub je tada dovodio dosta igrača iz Crne Gore, unutrašnjosti Srbije, Vojvodine… Najmanje je bilo nas Beograđana. Vinko Bakić je bio selektor te reprezentacije. On je tad bio u Partizanu i birao igrače. On je mene trenirao sigurno 3-4 godine, ako ne i duže, a rad je tada bio u svim generacijama brutalan. Nije se imao dan odmora niti neko opuštanje, stalno se radilo na maksimumu. Mogu samo da se sjetim tog rada”.

Više puta ste spominjali da je dolazak u seniorski tim Partizana tada bila veliki stvar, možete li se prisjetiti prve seniorske sezone kod Duška Vujoševića i kako su izgledali treninzi tada:

“Prvi treninzi su bili pripremni period, gdje se sjećam da su došli Luka Bogdanović, Dejan Milojević, Predrag Šuput, bio je tu Vule Avdalović, došao Petar Božić. Iz moje generacije su tu bili Uroš Tripković i Kosta Perović, a moja generacija su bili svi ti koji su tada ušli u prvi tim na pripreme gdje smo se borili za mjesto u prvom timu. Meni je lično bila konstantna trema i tenzija da se pokažem što bolje i ostanem tu. Konkurencija je bila nenormalna. Po 4-5 nas je bilo u mlađim kategorijama koji smo bili konkurentni za prvi tim od visokih igrača. Rad kao rad je bio paklen. Šuma, teretana, košarka… Baš je bilo prejako”.

Možete li se prisjetiti nekih neobičnih treninga kod Duška Vujoševića?

“Meni je Duško Vujošević u košarci neko ko je u mojoj glavi ispred svih, s obzirom da me od petnaeste godine prati, pa sve do moje 22-23. godine… Neko ko je dolazio na sve utakmice mladog tima i bukvalno pratio svako moje kretanje van terena. Bilo je tu dosta čudnih stvari: šutiranje u rukavicama što do tada niko nije radio, preko metle, 300 stvari… Bili su ti treninzi jednostavno po 3-4 sata ujutro, ali svaki trening je tako postavljen da ti dok ne završiš ne možeš ići kući. To što ti on zada, to je znalo da bude od pola 10 ujutro, pa do pola 2-3 popodne. Bilo je treninga, ali sad da se sjetim nekih posebno ne mogu”.

Kakva su bila pravila ponašanja kod Duška Vujoševića, da li je igračima bilo dopušteno da do kasno ostaju u provodu i slične stvari?

“Ono što se meni kod njega posebno sviđalo, to je da su pravila bila ista za sve. Kad se uđe na teren, pravila su ista za sve, zna se hijerarhijski i po godinama kako se ponašao prema nama mladima, a kako prema Milojeviću i Kecmanu. Nije bilo isto, ali i oni su imali pravila kojih su se pridržavali, niko nije smio da ‘iskoči iz šina’. On je tu jako tvrd, mnogo vodi računa o tim stvarima. Što se toga tiče, ne znam da li iko postoji da na taj način funkcioniše, ali to je on. Mi smo znali kada izađemo u grad da ne predstavljamo samo sebe, nego i Partizan, njega… Morao si jako voditi računa o svom ponašanju i izgledu, 300 stvari. Isto kao ljudi oko nas. Meni je lično skrenuo pažnju par puta da pazim da li mi prijatelj priča nešto okolo ili ne, on dođe do njega i skrene ti pažnju. Cijelo tvoje okruženje je moralo da živi po tvojim normama da bi ti postao igrač”.

Da li je promašena trojka za pobjedu protiv Panatinaikosa najteži trenutak u Vašoj karijeri, koliko je bilo potrebno vremena da se to preboli?

“U tom momentu jeste bio najteži, definitivno. Nije mi trebalo sad tu mnogo vremena da prebolim. Kod Duleta Vujoševića je bila opcija da dođeš ujutro, šutneš hiljadu lopti i radiš da ubaciš sljedeći put, ali me je boljelo… Prvi put sam bio u situaciji da riješim utakmicu u seniorskoj košarci i to protiv prvaka Evrope. Ja sam imao priliku da ih riješim i nisam uspio, to me je mnogo boljelo. Razmišljaš šta bi bilo da sam ubacio, sruši ti se svijet… Najteži poraz u karijeri mi je polufinale sa reprezentacijom u Turskoj 2010. godine na Svjetskom prvenstvu. To mi je najteži poraz i nešto što me boljelo 2-3 mjeseca sigurno”.

“Kad je dobro, nije teško. Nisam otišao u neko selo, nego u vjerovatno najljepši grad u Evropi. Meni možda i najljepši na svijetu. Taj grad je čudo i taj klub koji je u tom gradu nije slučajno ‘kraljevski’. Nije slučajno broj jedan, gledano po svim segmentima. Fudbalski klub Real Madrid je na globalnom nivou među prve dvije sportske organizacije, tako da mi nije bilo teško jer je dobro… Da je neko manje mjesto od Beograda drugačije bi bilo. Teže mi je bilo u Bambergu i Trabzonu da živim, jeste Njemačka, ali Bamberg je mjesto od 70,000 stanovnika gdje je meni bilo dosadno. Htio sam da iskočim iz svoje kože”.

Poslije Partizana i Real Madrida, igrali ste u Bambergu. Možete li uporediti sa psihološkog aspekta gdje je najlakše bilo, a gdje najteže igrati u Evroligi?

“Najlakše je bilo u Realu, a najljepše u Partizanu. Najteže je bilo u Bambergu. Meni se sve sklopilo, povreda koja je prije toga bila, rezultati koji nisu bili dobri… Nismo prošli grupu. Mali grad, svi žive za to. Šta se dešava u gradu, Bamberg igra utakmicu… Meni lično košarka tamo nije bila legla. Nema toliko poznavanja košarke kao takve, nego je fizika prednjačila. Imaš 5-6 Amerikanaca i centra od 190 centimetara, kao Hajnsa tada, takvih ima 5-6 u ligi koji su dominantni skakači, ja sam se prvi put susreo sa tim. Ne možeš da pomeriš ljude. Košarka kao što se igra ovde, na glavu, gde možeš da funkcionišeš i u Španiji na taj način, ali u Njemačkoj ne možeš”.

 

U Partizanu je ove sezone dosta više mladih košarkaša nego u prethodnih par godina. Koliko Vama odgovara uloga mentora nekim igračima poput Marka Pecarskog?

“Meni je Partizan uvijek bila neka mladost… Uz iskusne igrače koji pomažu mlađim igračima primjerom da oni znaju kako se igra ta košarka. Ja ove godine mnogo priče utroših na to da im objasnim da je sport drugačiji. Juniorska košarka je, na primjer, kao da ste se bavili nekim šestim sportom. Kada uđete u seniorsku košarku, kreće neki drugi sport. Igrao si košarku, a sada te gleda 6,000 ljudi koji žele da vide nekog novog… To je taj pritisak koji treba da savladaš.

Mi imamo dosta mladih igrača. Tu ne računam Vanju Marinkovića da ima pritisak jer ima 21 godinu, a tu je već 3-4 godine. Imaš Sanija Aranitovića kojem je ovo prva seniorska sezona poslije Mege. Pecarski koji je skroz ‘zelen’. Zatim Tadija Tadić… Meni je stvarno puno srce kada ih vidim da igraju, a imaju samo 18-19 godina, meni je rezultat tada nebitan. Bitno mi je da Partizan ima ono što ga je kroz cijelu istoriju krasilo. Pecarski ima talenta, ali ne treba ih ni hvaliti, jer definitivno oni polete mnogo brzo. Ima talenta, u svojoj generaciji jedan od najdominatnijih igrača, ali to ništa ne znači u seniorskoj košarci. Sad ti dođe neki Novica Veličković sa 31. godinom i krene da ti uvrće ruke, da te udara… Ti dok se opasuljiš, izgubio si utakmicu, prvenstvo, sve si izgubio. Njihov najljepši put je da se pripremaju godinu-dvije dana kroz sve i da dočekaju svoju šansu da preuzmu i postanu igrači”.

 

Najdžel Vilijams-Gos je jedan od boljih mladih Amerikanaca koji su došli na ove prostore da igraju košarku. Da li ga vidite u NBA ligi u budućnosti i ko je najbolji stranac sa kojim ste igrali do sada u Partizanu?

“Imam dvojicu omiljenih sa kojima sam ja igrao. To su Milton Palasio i Stefon Lazme, a Jana Veselog ne računam kao stranca. Najdžel Vilijams-Gos je talenat. Draftovan je igrač, voli da radi, sigurno da je pred njim dosta toga. Da li je to za NBA ligu, ne znam, ali oni ga tamo znaju bolje od svih nas. Talenta i znanja ima, daj Bože da zaigra u NBA i da napravi veliku karijeru”.

“Vanja Marinković je mlad i treba da bude ovde jer pričamo o tome da igraš u Partizanu. To što se posljednjih godina o klubu priča da nije uzeo ABA ligu i slično, Partizan je najveći klub i tu nema spora. Igrati za Partizan, to treba da ti bude privilegija, tu se postaje igrač. Marinković treba da bude tu i on je neko koga je Partizan napravio. On ništa nije uradio još u karijeri pa da čovjek kaže da može da ide negdje… On treba još da napreduje i da radi, a ja mislim da je za njega bitno da ostane. On najbolje zna šta hoće, ali ja mislim da iz Partizana ideš kada postaneš igrač i kad osvajaš trofeje”.

Za kraj, da li sebe vidite u nekoj ulozi u Partizanu poslije završetka karijere?

“Ne znam, stvarno ne znam… Sigurno da bih volio da budem tu i jednostavno ja osim Partizana ne poznajem ništa drugo”.

foto:kosarka24.ba

About The Author

See author's posts