Mario dizajnira za najbolje košarkaše svijeta, a NBA utakmice gleda iz prvih redova!
Tužno ali istinito – većina naših ljudi koje sudbina dovede u Ameriku, pripadnici takozvane nulte generacije, za život zarađuju ne baveći se onim što vole, nego onim na šta ih nužda natera. Mario Milošević nije jedan od njih…
Kada je kao tinejdžer izbeglica, preko rodne Tuzle, Kladnja, Beograda, Kule, Kosjerića i Malog Zvornika stigao do obala SAD, imao je dve ljubavi, dizajn i košarku. Danas, dvadeset tri godine kasnije, Mario je art direktor NBA tima Portlend Trejl Blejzersa, dakle spojio je dve svoje najveće strasti i to na najvišem mogućem nivou.
Neki bi rekli, uspeo je u životu. A šta on kaže…
-Ne znam ni sam, valjda kad nešto toliko želiš stvari se u jednom trenutku počnu odvijati u tvoju korist. Kad danas pomislim koliki sam dalek put prešao od rodne Tuzle do Portlanda, sve mi djeluje kao san. A opet, nekako je sve išlo svojim tokom, skromno načinje svoju biografiju Mario Milošević za serbiantimes.info
Rat je, kaže, upamtio kroz maglu, i izbegličke godine koje su usledile, a u kojima je porodica profesora muzike, njegovog oca, plesala kako je život svirao, seleći se iz jednog u drugi grad, u potrazi sa svojim parčetom neba. I tako sve do 1997.godine, kada su zahvaljujući izbegličkom programu Miloševići u punom sastavu krenuli preko okeana. Posle kratkog zadržavanja u Ajdahu, stigli su u Oregon, gde je Mario dobio priliku da ostvari prvi od svojih snova:
–Dete sam iz umetničke porodice, ali mi je slikanje uvek išlo bolje od muzike. Upisao sam tada grafički dizajn u Portlandu. Nije bilo srećnijeg čovjeka od mene, priseća se.
To su bile godine kada su u lokalnom timu Blejzersa igrali velikani poput Pipena, Sabonisa, Valasa, O`Nila... a karte za utakmice su bile skupe a on je bio student, tek pristigao niotkuda.
“Otišao sam nekoliko puta na mečeve, čisto da me želja mine. Uglavnom sam ih gledao na TV, pratio sam tada Divca, Stojakovića… Na poslednjoj godini fakulteta sasvim slučajno saznam da su Portland Trejl Blejzersi raspisali konkurs za dizajnera. Naravno, odmah sam se prijavio i ubrzo sam počeo da idem na praksu kod njih. Kad sam završio fakultet, ponudili su mi da ostanem da radim. Prihvatio sam oberučke. Tako mi se ostvario i drugi san. Tu sam već 15 godina, poslednjih pet na mestu art direktora, i uživam u svakom danu. Za ovu sezonu, jubilarnu 50-tu, uradio sam redizajn logoa kluba, a ranije sam redizajnirao dresova i parket u hali gde igramo utakmice“.
Mario više ne mora da kupuje ulaznice, sada ima godišnju VIP kartu i ne propušta nijednu tekmu. A išao je i na gostovanjma, na kojima je upoznao i dizajnere iz drugih ekipa. U međuvremenu, u Portlandu mu se priključio još jedan naš umetnik, Bojan Gavrić, uz čiju je pomoć “dizajnirao” i najboljeg igrača Portlanda, veliku zvezdu, Demijena Lilarda. Što nam je bio uvod za sledeće pitanje…
“Ti momci zarađuju milione, ali se ponašaju kao obični ljudi. Što su veće zvezde, lakše je sa njima sarađivati. Trenutno u ekipi imamo Lilarda i Karmela Entonija, dva super-stara i dva super-lika. Bojan i ja smo radili prezentaciju Lilarda za All star meč, a onda je Bojan dobio ponudu da ode u Najki, gde sada vodi fudbalski sektor, što je velika stvar. Drago mi je kada neko od naših ovde uspe, nekako se i ja bolje osećam. Realno, dolazimo iz male zemlje, koja je svašta preživela, a pravimo velike stvari, što je za ponos”.
Pre nekoliko dana i Mario je napravio veliku stvar, a njegova zastava se zavijorila ispred Rokfeler centra, pored zastava koje je dizajnirala sve sama umetnička avangarda, Jeff Koons, KAWS, Shantell Martin, Marina Abramović, Steve Powers…
“Opet slučajnost. Video sam taj konkurs Rokfeler centra na temu “Ljubav prema NY”, a pošto mnogo volim taj grad i u njemu se uvek osećam kao kod kuće, rešio sam da napravim nešto i pošaljem. Ispalo je da im se dopalo. Jedinstvo i raznolikost su dva light motiva koja su mi se motala po glavi, jer u Njujorku žive ljudi iz svih zemalja sveta, a negde sam pročitao da se u njemu govori čak 800 jezika. Tako sam na zastavu stavio 195 jezika (po jedan za svaku zemlju sveta) u obliku slova “U” što predstavlja “Unity” (Jedinstvo), na njoj se nalaze sve rase, tačnije boje kože, a 5 pruga predstavlja 5 opština Njujorka (Bronks, Bruklin, Menhetn, Kvins, Stejten Ajlend). Zastave će tamo visiti do 16.avgusta, ima dosta zanimljivih radova, pa ko živi u Njujorku može da svrati do Rokefeler Centra da pogleda. Dosta je poznatih umetnika, ali i sjajnih dečjih radova…”
Epidemija korone donela je Mariju više slobodnog vremena, jer ga više ne gubi u saobraćaju. Koristi ga da provodi više vremena sa porodicom i prijateljima u Portlandu i da se čuje sa onima koja su ostali da žive u Bosni i Hercegovini, Republici Srpskoj i Srbiji.
“Volim da odem tamo, da obiđem tu zemlju koja mi, iako sam bio mali kada sam otišao, i dalje mnogo znači. Na Bosnu me podseća i Jusuf Nurkić, koji već treću godinu igra u Portlandu a rođeni je Tuzlak, kao i ja. Dobro se slažemo, kad imamo vremena popričamo malo. Kad je dolazio u klub generalni menadžer me je pozvao da budem u maloj delegaciji koja će ga dočekati. Iznenadio se kada je čuo da u klubu ima neko ko govori njegov jezik, i još je iz Tuzle. Tu je sad i Mario Hezonja, moj imenjak iz Hrvatske, fini momak sa kojim imam dobru saradnju. O politici ne pričamo, tako je svima lakše”.
Poslednjih meseci svi živimo u nekakvom čudnom, bestežinskom stanju izazvanom epidemijom virusa. Kako je preživljava Mario…
“Ova izolacija dobro dođe čoveku da malo “popriča” sam sa sobom, vidi gde je i šta je, ali iskreno, jedva čekam da se vrati onaj život od ranije, Zoom i Email ne mogu da zamene onu normalnu, ljudsku komunikaciju, oči u oči, naročito u mom poslu”.
Portland je grad koji je poslednjih meseci na udarnim špicama svih televizija, kao grad u kome vlada nasilje, a ulice nisu baš sigurno mesto. Mario kaže da takvu sliku u dobroj meri stvaraju mediji, na kojima on, umesto politike, više voli da gleda košarku. A NBA sezona je upravo nastavljena, mada, ne liči ni na jednu prethodnu…
“Meni, kao ljubitelju košarke, čudno je kada se mečevi igraju bez publike, ali šta da se radi. Sad mi je već zabavno jer sam se postao deo virtuelne publike koja sedi po kućama a u salama, na utakmicama, se može videti na video zidu. Kada se ulogujem, na pola ekrana vidim utakmicu, a na drugoj polovini vidim sebe kako sedim na virtuelnim tribinama, gde pričam sa drugim ljudima koji sede u mom sektoru. Dobacujemo, navijamo, zanimljivo je”.
Voleo bi da njegov tim ove godine dogura do finala plej-ofa, mada je svestan da će to biti teško, pored Lejkersa i drugih velikih timova.
“Voleo bih da doguramo do finala i osvojimo šampionski prsten, ako ne ove godine, onda bar dok sam ja u klubu. Verovali ili ne, svo osoblje u pobedničkom klubu na kraju dobija prsten, koji, istina nije tako vredan kao onaj igrački, ima manje dijamanata, ali je istog oblika. Voleo bih da mi taj prsten bude uspomena na moje košarkaške dane”.
Na tom putu Portlandu će velika prepreka biti i Denver našeg Nikole Jokića, trenutno i najveći rival Portlanda, sa kojim su poslednjih godina vojevali velike bitke, a ostaće upamćena veličanstvena prošlogodišnja plej-of serija, kada je finalista konferencije odlučen tek u poslednjoj, sedmoj utakmici.
“Nikola Jokić je težak protivnik, u Americi ga baš cene, jer se retko viđa veliki beli igrač sa takvim kvalitetima. Nikolu sam upoznao još kada je sa 19 godina dolazio da igra Najki utakmicu između najvećih talenata SAD i ostatka sveta. Prošle godine smo išli na večeru za vreme plej-of serije, kaže Mario, a smehom odgovara na pitanje da li je pao u iskušenje da Jokari sipa “ricinus u sokić”.
U Americi sam upoznao naše košarkaške asove, Bobija, Radmanovića, Pekovića, Jarića… ali i veterane-velikane poput Divca i Stojakovića. Ipak, najviše se družio sa nekadašnjim klupskim kolegom Sašom Pavlovićem, sa kojim je i dalje u kontaktu.
“Trudim se da ne zaboravim odakle sam, bez obzira što sam veći deo svoga života proveo u Americi. Godinama sam u Portlandu organizovao koncerte naših bendova i umetnika, od Bijelog Dugmeta i Lepe Brene do Kemala Montena. Nisu to bile neke pare, ali je to bila prilika da se okupimo, popričamo, video sam da našim ljudima to znači, a i meni je značilo. U tuđini, svaka reč na našem jeziku je dragocena, završava svoju ispovest Mario Milošević, tako mladi a već tako uspešan čovek o kome ćemo sigurno još slušati u godinama koje dolaze”.
Na kome god terenu da zaigra…
Piše: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva/Mario Milošević
About The Author
