Dimitrijević: Želim bar jednu sezonu u Partizanu

Košarkaš Uniksa pričao o ljubavi prema beogradskom klubu, odlasku u Španiju, početku karijere, porodici, VTB ligi, Milutinovu…

Nije Nenadu Dimitrijeviću (25) bila potrebna puna soba igračaka da bi bio ispunjen u detinjstvu. Uglavnom se sve vrtelo oko košarkaške lopte. Uz oca Sašu proveo je mnogo vremena u sali i već na prvi pogled zaljubio se u košarku. Nešto kasnije i u Partizan…

Brzo je postalo jasno da će se ovim sportom baviti profesionalno. Sa samo 14 godina iz Severne Makedonije otišao je u Španiju, gdje se sasvim odomaćio. Iako nije imao plan da napušta Pirinejsko poluostrvo, na početku ove sezone je promijenio mjesto stanovanja. Trenutno živi u Kazanju, igra za Uniks i dokazuje se u VTB ligi.

Zahvaljujući dobrim partijama dobio je poziv i za Ol-star vikend, koji se u februaru održavao u Moskvi. Između jutarnjeg treninga i utakmice pričao je za Mozzart Sport o sadašnjem klubu, VTB ligi, porodici, Željku Obradoviću, Nikoli MIlutinovu…

“Svi su me lijepo prihvatili, dobra je hemija u ekipi. Velika je promjena i kad je košarkaški aspekt u pitanju, a i životno. Morao sam brzo da se prilagodim. Za sad je uspešna sezona i za mene i za klub“, ispričao je makedonski košarkaš Nenad Dimitrijević.

“Moj cilj je Evroliga. Trebalo je prošle godine da igram sa Valensijom, ali ipak smo bili u Evrokupu. Sad imam ugovor sa njima, igraju Evroligu, ali sam ja otišao na pozajmicu. Opet sam propustio. Nadam se da ću sljedeće sezone igrati… Ali, i ovde sam srećan. Nisam mislio da je liga ovoliko dobra. Zenit, CSKA, Nižnji, Lokomotiva… Ima kvalitetnih ekipa, zahtjevno je i ne može ništa lagano. Došao sam da bih igrao na sličnom nivou, kad već nisam mogao u Valensiji. Uniks je klub koji je trebalo da igra plej-of Evrolige. Želio sam da ostanem na visokom nivou i da radim sa Perasovićem. On je veliki evropski trener i ovo je super iskustvo za mene“.

Sa hrvatskim stručnjakom može da se sporazumijeva lako…

“Takva komunikacija može biti prednost, a nekad je i mana. Da je engleski možda ne bih rekao nešto…“, glasno se nasmijao Nenad. „Ali, nema veze. Imamo dobar odnos“.

Ove sezone je više puta mogao uživo na delu da vidi srpskog reprezentativca Nikolu Milutinova, koji je udarna snaga tima iz Moskve.

“Dominacija stvarno! Koliko god da se spremiš za njega i napraviš plan, on ti ubaci 25 poena i zabilježi 15 skokova za indeks 40. Sigurno da je u Evropi u top tri, eventualno top pet centara“.

Upravo igrači poput njega daju na važnosti ruskim klubovima, koji su trenutno van najjačih međunarodnih takmičenja.

“Šved, Milutinov… To je nivo Evrolige, ako ne i NBA. U svakoj ekipi ima kvalitetnih igrača. U Zenit je došao Ertel iz Madrida, Tompkins takođe. Sve ekipe imaju neke kvalitetne igrače“.

Prošle sezone sunčana Valensija, a sada hladna Rusija. Dimitrijević je iz papuča morao da uskoči u čizme.

“Klima, kvalitet života, ljudi… Sve je skroz različito. Od Španije nema bolje. Kad sam potpisao sa Huventudom, pa sa Valensijom, pomislio sam da ću ceo život provesti u toj zemlji. Možda mi je i Italija bila na listi želja, ali nikad nisam razmišljao o Rusiji. I kad mi je iskočila opcija za Kazanj – mislio sam nekoliko dana kako ću, šta ću… Igrao sam nekoliko puta u Kazanju u Evrokupu. Imao sam ideju da grad nije nešto. Ali kad sam došao iznenadio sam se. Lijep je grad, malo i na Beograd podsjeća. Iznenadila me Rusija, ima dobrih strana“.

Ipak, na veliki minus ne može tek tako da se navikne.

“Sjećam se prošle sezone 31. decembra za novu godinu sam bio u kratkim rukavima, a sada na minus 25. Treba ljude da molim da dođu, svi kao imaju posla“, uz osmjeh priča Dimitrijević.

“Kad je bila Španija, onda ne mogu da odu. Moj najbolji drug bio tri, četiri puta i svaki put mijenjao kartu za povratak. Uzme jednu nedelju, promijeni na dvije. Tako je bilo i u Badaloni i u Valensiji. Sestra mi je sad došla za NG i Božić, da vidi mog sina. I već desetog dana je rekla da ne može više i da hoće da se vrati u Skoplje“.

Utakmice Evrolige, koje ne propušta.

“Ljuti mi se žena, ne možemo četvrtkom i petkom na večeru, jer ja gledam svaki meč Evrolige. U toku sam skroz. Stvarno je neizvjesno, svako može svakoga da dobije. Igram i fantazi, malo takmičenja s drugovima. Ima ekipa koje su počele sjajno, kao na primjer Baskonija – delovalo je da će sigurno na fajnal-for. Pa su poslije pali… Valensija nije toliko dobro počela, ali se podigla. Partizan isto. Baš je neizvjesno, najviši nivo košarke”.

Poznato je da sa posebnom pažnjom gleda beogradski Partizan…

“Poslije sporijeg starta našli su pravi ritam i sad jure plej-of. Lesor ima sjajnu sezonu, igrao sam protiv njega kad je bio u Monaku, vidjelo se i tad kakve kvalitete ima… Iako su se sad mnogi iznenadili njegovim partijama i brojkama, ja sam vjerovao da može ovako da igra”.

Imao je priliku da se sretne i sa još nekim igračima iz crno-bijelog tabora.

“U Španiji sam igrao protiv Alekse Avramovića, a veoma dobro znam i Danila Anđušića. On mi je baš drag i u kontaktu smo. Malo je nedostajalo da se sretnem u Valensiji sa Vanjom Marinkovićem, ali kad je on otišao, ja sam došao”.

Nenad je nedavno napunio 25 godina, a njegova ljubav prema Partizanu traje više od dvije decenije…

“Išao sam kao klinac da gledam. Bio sam na četvrtoj utakmici protiv Makabija 2010, kada su otišli na Fajnal-for Evrolige. Često me je tata vodio, dobro se sjećam. Naravno, sad više nisam strastven navijač, što je normalno jer sam profesionalni sportista. Nekad sam bio lud za Lebronom, samo sam želio da on osvoji prsten u NBA. Sad me to ne dotiče toliko. Drago mi je kad Partizan pobijedi, ali ne skačem kao što je to bilo kad sam bio mali. Mada, kad se setim – lijepe su uspomene. Čuvam i dalje fotografije. Deda mi je bio lud za Partizanom, poslije i tata, stric… Nisam mogao ni da biram. A još je i Bo Mekejleb igrao poslije za Makedoniju. Tako da nas je i to povezivalo”.

Veoma dobro se Nenad seća i prvog susreta sa Željkom Obradovićem.

“Upoznali smo se u Badaloni. On kad je posle PAO uzeo slobodnu godinu, došao je da živi tamo. Njegov sin Đorđe je trenirao u Huventudu, družili smo se. Bio sam kod njih kući, tad sam upoznao Željka. Zapavo, prvi put sam ga sreo u dvorani, on je došao da pokupi Đorđa, ja sam prolazio… Imao sam 14 godina. Rekao sam: Ja sam Neno. On je rekao: Znam, znam.. Bio je baš fin i iznenadio me”.

Otkrio je Dimitrijević i jednu od stavki koja se nalazi na njegovoj listi želja.

“Želim barem jednu sezonu u karijeri da odigram u Partizanu. Da osjetim tu atmosferu i navijače. To mi je cilj. Ne znam kada, znam da će sve biti kako mora. Ali, jednom želim to da osjetim, prije nego što se budem penzionisao”.

Zna da je Partizan klub u kome je svaki poraz smak sveta… Pritisak je ogroman i nije lako igrati.

“U mnogo klubova je tako, nije samo u Partizanu. Ali moraš da prihvatiš, to je naš život. Znaš sa tim da se nosiš. Ako dozvoliš da te to izbaci iz ritma možda nisi za ovaj klub. Možeš da igraš u Rusiji gdje nema pritiska, navijači samo aplaudiraju. Stvarno bih volio da osjetim tu atmosferu. Ja sam se prošle godine u Valensiji molio da igramo sa Partizanom u plej-ofu Evrokupa. Mislim da bismo se sreli u finalu. I onda kad su izgubili… Uf, baš mi je bilo žao. Ali, poslije smo i mi ispali od Virtusa. A baš sam želio to finale u Areni”.

Još jednom mu se nije dalo da se sastanu.

“Poslednja moja sezona u Badaloni – mislim da je Partizan vodio Filipovski. Igrao sam kod kuće protiv njih, ali u Beogradu nisam jer sam dobio koronu. Jeste da ta utakmica nije bila u Areni, nego u drugoj dvorani, ali opet… Žao mi je što nisam putovao”.

Na početku tekuće sezone na pripremom turniru su snage odmerili Partizan i Uniks, a Nenad je ubacio čak 30 poena u pobjedi ruskog tima.

“Bilo je specijalno. Na nekim utakmicama se tako poklopi, osjećaš da možeš sve, da te niko neće sačuvati”.

S obzirom na to da se seća perioda kad je gledao Partizan u Areni protiv Makabija, jasno je da dobro pamti i šta je bilo tokom narednih godina… Nije mnogo prošlo od te 2010, Nenad je već započeo inostranu karijeru u Španiji.

“Igrao sam turnir U13 u Sloveniji sa reprezentacijom. Tamo je i Španija učestvovala, pa su me videli ljudi iz Huventuda. Pozvali su me na neki novogodišnji turnir u Barseloni na probu. Odigrao sam dobro i rekli su mi da žele da dođem sljedeće godine. Otišao sam sa 14 godina. U decembru sam znao da ću sledeće sezone otići, tako da sam imao vremena da se pripremim. Počeo sam i španski da učim. Nije mi bio šok, baš sam bio srećan. Bio sam klinac, nisam bio svjestan svega – da neće moja seka svaki dan biti pored mene, da neće biti tate i mame… Nisam razmišljao o tome, već o Španiji i Huventudu, koji ima jednu od najboljih akademija”.

Ipak, kad se sve izdešavalo – nije mu baš bilo svejedno.

“Kad sam došao tamo… Sreća pa je mama bila sa mnom prvih mjesec dana, da bih se adaptirao. Tokom prve godine sam živio sa trenerom i njegovom devojkom, to je bilo super i stvarno mi je pomoglo. Taj čovjek mi je mnogo pomogao i da se prilagodim i da naučim jezik… Bilo je baš kao da smo porodica. A sljedeće godine sam bio u stanu sa šest, sedam igrača. To je bilo malo teže. Ali, prva godina je stvarno bila super. Poslije sam se već skroz osamostalio, pa kad sam sa 17, 18 dolazio preko ljeta u Skoplje, nisam više znao da funkcionišem sa ljudima po kući, jer sam se navikao da živim sam”.

Odmah se Nenad bacio na posao i van terena.

“Katalonski sam za četiri mjeseca propričao. Stigao sam krajem avgusta i do Nove godine sam sve znao šta govore. Pričao sam dovoljno da se razumije. U Barseloni i Badaloni pričaju više katalonski. Išao sam u školu… Katalonski je prvi jezik. U Madridu ako kreneš da ga pričaš, niko neće da te razumije. Španski sam naučio tokom vremena. Sad ruski razumijem, jer su neke reči slične. Ali, ne pričam. Nije mi neka prevelika želja da naučim, prije bih italijanski. Želio bih jednu sezonu i u Italiji da odigram”.

Definitivno je na Nenadove izbore veliki uticaj imao otac Saša, koji je košarkaški trener. Nekada je i on igrao…

“Kad mi se sestra rodila, ja sam imao pet ili šest godina, tata je već prestao da igra i fokusirao se na školu košarke koju smo imali. Ali, sećam se prije toga da sam odlazio na utakmice i da je bila luda atmosfera u Skoplju. Znam kad je igrao plej-of… Volio sam košarku od malih nogu, sa loptom sam bio još kao beba. Nije bilo dileme čime ću se baviti. Znam da sam igrao mnogo i fudbal… I sada sam lud za tim sportom, posebno za Čelsijem. Jedan dan sam došao kući i rekao da želim da treniram fudbal, a tata me je samo značajno pogledao. Znao sam da nema šanse… Moja sestra je počela sa tenisom, ali tata i ja smo je ubijedili da pređe na košarku. Sad igra Prvu ligu u Makedoniji, a bila je i ona u Španiji. Otišla je sa 14 i provela tri godine tamo”, podvukao je Dimitrijević u razgovoru za Mozzart Sport.

About The Author