Vujošević: Nisam se povukao pred Vučićem

Profesionalnu karijeru Duška Vujoševića, pored brojnih sportskih uspeha kojima se upisao u istoriju KK Partizan kao najtrofejniji trener, u znatnoj meri je obeležio i sukob sa Aleksandrom Vučićem, zbog čega je platio veliku sportsku cenu i bio primoran da odstupi sa klupskih pozicija. Iako je, kako sam kaže, često pričao o toj temi, shvata interes javnosti da se neke stvari ne zaborave i da sve ne prekriju “snegovi, ruzmarin i šaš”, te da se ne pomisli da je revidirao stavove ili se, ne daj bože, “streknuo”. Govorio je za portal Direktno.

“Godine 2012. ja sam u JSD Partizan imao dve važne funkcije: bio sam uspešan trener KK Partizan i predsednik JSD. Ta druga funkcija je bila pomalo protokolarna, neka vrsta počasti za sve što sam do tada uradio kao trener, ali i obaveza da na toj funkciji uradim ono što smatram da je neizbežno da se uradi. Pre pet godina dolazi samo do finalizacije, a probleme počinjemo da osećamo 2012. godine, dolaskom Vučića na vlast. Ne kažem da je pre toga bilo idealno, da je teklo med i mleko, međutim, vlast koja je sklonjena 2012. je bila, ipak, neuporedivo bolja od ove koja je sad. Bila je demokratskog karaktera, pravila je i određene greške, ali dotadašnji predsednik, Boris Tadić, je bio čovek, pre svega, urban i nijednim svojim gestom nije ponižavao građane i u osnovi je bio državotvorac. Promenom vlasti, dolaze maskirani radikali, što govori i o određenim slabostima demokratske vlasti. Međutim, govori i o nekoj njihovoj spremnosti da ne zloupotrebljavaju vlast, da ne stavljaju državne resurse u funkciji da budu nesmenjivi”.

Stupajući na tron, Aleksandar Vučić, odmah pokazuje tendenciju da od sportskog kluba za koji navija, a to je Crvena zvezda, čiji je bio deklarisani navijač, napravi državni projekat i da taj klub dobije status nevezano za sportske rezultate. Partizan je u košarci bio klub koji je u kontinuitetu osvajao titule, uspešno nastupao u Evroligi. Međutim, od prvog momenta, Aleksandar Vučić, kada su u pitanju sponzorisanja Partizana i Crvene zvezde od strane javnih preduzeća, izjednačava dva kluba koji ne igraju isti rang takmičenja. Partizan nastupa u Evroligi, a Crvena zvezda u Evrokupu. Plasira se priča da su to takmičenja istog značaja i istog kvaliteta i da zvanično sponzorisanje od javnih preduzeća i države treba da bude isto. Paralelno sa tim pušta se priča da je kod demokrata Partizan bio favorizovan, a da sada treba da bude favorizovana Crvena zvezda, da bi se ta “nepravda” ispravila.

Ja dobro znam da je KK Crvena zvezda već 2000. godine postao državni projekat “Evropska Zvezda”, da je doveden skup i dobar trener, Zmago Sagadin. Da su u upravu ušli Živorad Anđelković, Goran Vesić, Igor Žeželj, tadašnje značajne figure iz vlasti Demokratske stranke, koji su bili specijalizovani za marketinške delatnosti u borbi za vlast. Već tada Crvena zvezda postaje ozbiljan projekat, u najmanju ruku, sa istim parama, a siguran sam i prilično većim od Partizana.

Posle toga to oscilira, ali dovođenjem Svetislava Pešića, uz pomoć Slobodana Vučićevića, bivšeg vlasnika “Grand kafe”, pa Dragana Šakote uz pomoć biznismena Beka, opet se pokušavalo da se Crvena zvezda maksimalno osnaži, što je uticalo da bude u boljoj finansijskoj situaciji od Partizana pre dolaska na vlast radikala.

Klubovi JSD Partizan su te 2012. u svim disciplinama bili prvaci Srbije, da bi prošle takmičarske sezone to bio samo kuglaški klub. Metafora šta se dešavalo sa Partizanom je vaterpolo klub, jedan od najuspešnijih sportskih klubova na svetu, košnica talenata koja je doprinosila uspesima reprezentacije. Sigurno da je vođenje tog kluba bilo problematično, što pokazuje akumulirani dug koji je za vaterpolo zaista veliki – 6 miliona evra. Ali taj dug pokazuje da je taj veliki klub u kontinuitetu bio ostavljen bez pomoći države. Treba se setiti šta je počelo da se u tom periodu dešava sa suđenjima na fudbalskim utakmicama (ofsajdi, penali…), pa su navijači prepoznali tendenciju “čoveka sa Severa” i počeli da reaguju parolama “Vučiću, pederu”. Vučić je počeo da se ponaša i u sportu kao što se ponaša u svim segmentima političkog života, shvatajući značaj sporta i snagu tih vođa navijača, koji su već upotrebljavani u građanskim ratovima.

Ja kao predsednik JSD sam počeo da reagujem na tu tendenciju favorizovanja Crvene zvezde, koje se, pre svega, ogledalo kroz finansiranje klubova i došli smo do situacije da je bio zakazan jedan sastanak na kojem su bili Ivica Dačić, prvi potpredsednik Vučić, Siniša Mali. Sastanak je imao oštre tonove, ali napravljen je određeni dogovor, za koji sam ja smatrao da ako se realizuje, da će Partizan, iako sa znatno manjim sredstvima od Crvene zvezde, ipak moći da preživi kao klub koji će moći da se takmiči sa Crvenom zvezdom. Međutim, obećanja data na tom sastanku u značajnom delu nisu realizovana i ja sam sa funkcije predsednika JSD Partizan i trenera košarkaškog kluba, sve više iznosio šta se zaista dešava i koje su stvarne tendencije i proizvodio sve više neprijatelja. Pre svih, Aleksandra Vučića i ekipe koju je on formirao oko sebe, a on je nastavio svoj plan kako da osvoji sportske klubove.

U osvajanju klubova mnogo manje problema je imao u Crvenoj zvezdi, gde je već bio ukorenjen u navijačku strukturu. Prvi zvaničan susret sa Partizanom, dok je bio prvi potpredsednik Vlade, nije napravio sa zvaničnicima JSD ili fudbalskim i košarkaškim klubom, već sa navijačima u njihovoj kancelariji. Tu sam shvatio njegovu strategiju da ruši Partizan uz pomoć organizovanog dela njegovih navijača. Uz pomoć Novaka Nedića i Nenada Vučkovića, došao je do vođa navijača Partizana koji su se nametnuli i došli sa drugih tribina onog momenta kada je južna tribina masakrirana zbog ubistva Brisa Tatona, koje i danas najoštrije osuđujem. On je preko tih ljudi zavladao tribinom, i kad je napravljen dil sa navijačima da će krivične prijave protiv njih biti stavljene ad akta, kada im je dozvoljeno da se bave profitabilnim poslovima koji nisu zakonski, da napreduju u karijeri, obostrani interesi bili su zadovoljeni. Kad je osvojio navijače, drugi korak je bio osvajanje fudbalskog kluba i na dobro pripremljenoj i režiranoj skupštini FK Partizan gde imaju pravo učešća i članovi kluba ljubitelja Partizana (a članovi su svi koji su plaćali članarinu duže od šest meseci), sa antidatiranim članskim kartama dosta ljudi iz SNS su postali članovi Partizana, tačnije, Kluba navijača, koji su imali pravo glasa na skupštini. Organizator tog posla bio je Žarko Zečević. Na toj skupštini oborena je stara uprava u kojoj je bio Dragan Đurić, koji je u jednom momentu napravio dil sa SNS i učestvovao u tome da Mile Jovičić, Branko Ružić i ta ekipa, ne ostanu da rukovode Partizanom, već da dođu naprednjaci.

Posle toga, sasvim prirodna stvar je bila da i ja odem. Prvo sam smenjen sa funkcije trenera KK Partizan, a po isteku mandata u JSD, normalno, nije se pričalo o njegovom produženju. Ipak, JSD je to uradilo na civilizovaniji način, sačekali su da dođe do kraja mandata. Ono što moram da naglasim da za takav neki sportski odnos prema meni u JSD, makar sa minimumom respekta i ljudskosti je inicirao Milan Obućina.

U košarkaškom klubu, normalno, nije moglo da ja 2012. budem skinut, ali je klub iz godine u godinu dovođen u sve težu finansijsku situaciju. I kako je jačala moć Aleksandra Vučića to je postajala neizgledna i neravnopravna bitka, iz koje ja nisam hteo da se povučem, jer, prosto, sam znao da će to neko jednog dana ceniti i prepoznati. Smanjivalo se sponzorisanje košarkaškog kluba sve više, a povećavalo sponzorisanje gradskog rivala da bi kulminiralo time da je Saša Danilović, podnoseći ostavku na skupštini, rekao da on više nije u stanju da obezbedi ni dinar od sponzorstva. Zoran Korać i Novak Nedić su mu rekli da se neće dobiti nijedan dinar sponzorstva dok sam ja trener kluba, kao poruku svemogućeg vlasnika naših života i smrti, Aleksandra Vučića.

U tom periodu je odigrana jedna igra gde se Danilović povukao, gde je napravio jedno telo koje je funkcionisalo u interregnumu, gde je Todorić bio zadužen da se izabere novi predsednik i UO. Sa Nikolom Pekovićem je napravljen dil da će država da finansira klub čiji će on biti predsednik. I on je tražio neke svoje uslove, između ostalih, da njegov prijatelj Šarić dobije poseban tretman. Ja sam tu bio predmet trgovine, ali moram da kažem da Pekoviću zameram, ali mnogo manje nego drugima, evo i zašto: Ja sam bio smenjen posle tri godine rada, a da nisam bio isplaćen ni 20 odsto od ugovora koji sam imao, a koji nisu bili obezbeđeni garancijama BAT-a. Ja sam verovao Partizanu, to je bila moja kuća, i zašto bih ja tražio garancije BAT-a?! Ti ugovori su postojali u trenerskoj organizaciji, jer je uslov da se dobije licenca bio deponovani ugovor, ali on ničim nije bio obezbeđen. Postojala je ideja, pravljena u dogovoru sa vlašću, da ja ostanem sam, sa izmučenim timom koji je prošle sezone od 10 plata primio samo dve, a da se predstavi navijačima da sam ja kriv za takvo stanje i da sam podnesem ostavku, jer sam napadao vlast. Kao da sam ja napadao vlast iz svog političkog ubeđenja i ličnog ćefa, a ne što nam ne daje ravnopravne uslove. Međutim, Miško Ražnatović je seo sa Pekovićem da se reguliše dug prema meni, koji je iznosio oko 670 hiljada evra za prethodne tri godine. Napominjem, da nisam uzimao pare pre igrača, uzimao sam samo onoliko koliko je bilo neophodno za funkcionisanje moje porodice i za lekove koji su mi bili potrebni. Od tog duga oduzeli su 94 hiljade evra za kazne koje sam dobijao (skidanje sakoa, izjave protiv Jadranske i domaće lige, dug za telefon). Preostali dug je dogovoreno da se isplati u pet rata. Peković je nazvao Šilobada i rekao mu da to potpiše, na šta je on reagovao rekavši da je ugovor obezbeđen BAT-om. Peković se okrenuo ka Ražnatoviću i rekao: “Pa ovde postoji garancija BAT-a.” Onda je Ražnatović pitao: “Imaš li ti nameru da ga platiš? Ja neću da pravim nijedan ugovor bez BAT-a.” Peković je odgovorio da ima nameru da me plati i potpisao je ugovor, što ga je u mojim očima donekle amnestiralo. Kasnije su funkcioneri prilikom susreta sa Ražnatovićem mu zamerali što je, navodno, iskoristio slabost Pekovića i progurao garancije BAT-a, što jasno sugeriše da nikada nisu imali nameru da me isplate – započinje Vujošević svoju ispovest za Direktno.rs.

Da li danas osećate gorčinu povodom toga? Kako ste doživeli izdaju od strane kluba kojem ste dali mnogo?

– Teško sam doživeo izdaju od strane ljudi iz kluba, jer su mene, metaforički, ubile produžene ruke vlasti. Oni su me sklonili, upravo na način kojim su sebi obezbedili opstanak i privilegije, kao realizatori faraonove želje. Prosto, kad te sklanjaju iz kluba, gde postaješ žrtva zato što si branio taj klub, naravno, da to nije ni najmanje lako da se podnese. Nije to radio Partizan, već ljudi koji su bili u njemu. Jedan deo navijača je, ne govorim o ovim organizovanim, koji su prvi prešli na Vučićevu stranu, zadržao respekt prema meni. Dobar deo navijača je to prepoznao, možda ne prvog momenta, ali sve više i više, i to jeste neka vrsta satisfakcije, ali skupa je cena. U životu ne vredi ništa što se preskupo plati.

Da li vas pogađaju tavorenje i problemi Partizana, kako u košarci, tako i u fudbalu? Ko su glavni krivci za neuspehe Partizana?

– Politika i ćefovi Aleksandra Vučića. Oni su doveli do toga da se ne izgradi sistem finansiranja vrhunskog sporta, koji ne može da opstane bez pomoći države, a ta pomoć se na jednom slabom tržištu kao što je srpsko, obezbeđuje samo uz naklonost politike. Ovde reklame ni slučajno ne vraćaju svoj efekat. Sport, mimo fudbala, svuda u Evropi spada u nešto što je neprofitabilna delatnost, kao školstvo, kao zdravstvo, kultura, ali za kojim država ima veliku potrebu i zbog kojih upravo u dobroj meri uzima porez da bi se te delatnosti finansirale. Sport treba da dobija sponzorstva i donacije države, ali ne na osnovu nečijeg ćefa, odnosno, ćefa Aleksandra Vučića, nego na osnovu sistema o finansiranju vrhunskog sporta koji treba da bude izgrađen na taj način da 70 posto finansiranja bude od strane države, a zaslužuje se na osnovu rezultata u samoj državi, regionalnim i evropskim takmičenjima, na osnovu broja navijača…ali ne na osnovu nečije političke volje.

Međutim, u celoj situaciji stvar ne može da se posmatra sasvim linearno. Prošle godine je KK Partizan imao uspešnu sezonu sa Trinkijerijem koji je dobar trener i predsedništvom Ostoje Mijailovića koji je član SNS. Znam da Mijailović ima čist odnos prema Partizanu i da ga posmatra kao deo svoje poslovne imperije. On vraća i stare dugove, koji su nastali za titule koje nikada nisu bile jeftinije osvajane, a opet su bile neisplaćene i bori se sa rivalom koji opet ima neuporedivo veću pomoć države. Ne ulazim u to kako je sticao kapital i kako ga održava, ali znam da je u Partizanu u ovim uslovima bilo kome, pa i Mijailoviću teško da radi, ali je on prošle godine uspeo da bude ispred Crvene zvezde i sa velikim izgledima da Partizan bude prvak. Očigledno je da se on, ispod radara, kada je u pitanju košarka, izmigoljio jednog momenta i bio u prilici da osvoji ta prva mesta, ali je to sprečeno izbijanjem epidemije koronavirusa. Kako je prošla izborna godina i čim su sagledali opasnost od rehabilitovanog Partizana, on je ponovo dobio sasvim drugačiji tretman. Ove sezone, okružen lošim savetnicima, napravio je neke kadrovske greške.

Kao trener iz godine u godinu ste radili sa novim igračima. Niste imali kontinuitet jednog košarkaškog sastava. Ipak, uspevali ste da sastavite pobedničku kombinaciju i iznedrite brojne asove. U čemu je Vaša tajna, zašto to danas ne mogu drugi treneri koji su bili na klupi Partizana?

– To je vreme kad je Partizan što se tiče stabilnosti trenera i zahvaljujući rezultatima koje sam ja pravio i politici predsednika Saše Danilovića da se niko meša u stručni deo, imao neki održivi razvoj, vrlo nategnut i vrlo specifičan. On se ogledao u sledećem: osvojili bismo domaće prvenstvo sa timom koji je igrao i Evroligu, u njemu je već bilo nekoliko igrača za narednu sezonu, a najbolje igrače smo morali da prodajemo, neki put i pre kraja sezone koja se igra. Međutim, igrajući Evroligu ili znajući da će dobiti priliku da je igraju, mladi igrači su želeli da dođu u Partizan. Jako smo naporno trenirali, igrači su znali da će posle svakog treninga biti bolji igrači, nego što su bili kada je trening počeo. Mladi igrači su dobro i kvalitetno trenirali i dobijali minutažu u Evroligi. Trčali sa šampionima i postajali šampioni. Naravno, napredujući na takav način oni su lako osvajali domaće prvenstvo. Nikad Partizan nije pravio veće rezulatate sa manjim parama, koje nisu isplaćene. Sa malim parama pravio bi se neki budžet neobezbeđen u startu, pa je dobrim rezultatima dolazilo do toga da se taj budžet nešto i poveća. To je bio način da preživimo na vrhunskom nivou. Partizan nije mogao kao Crvena zvezda tri puta da nađe način da učestvuje u Evroligi neosvajajući to na terenu, što je Crvena zvezda uradila; prvi put u Laktašima, 2013. kada je ABA liga tokom takmičenja promenila kriterijume za plasman u Evroligu; zatim 2014. kada je ispala u polufinalu od Cibone, kupila je pravo nastupa u Evroligi, pa prošle godine zbog kovida… Partizan je imao samo jedan put i to na terenu, otežan. I ja sam na konferenciji za štampu posle utakmice sa Cedevitom izjavio da će taj poraz i izostanak plasmana u Evroligu učiniti da se sruši čitava naša finansijska konstrukcija. Tako je i bilo.

Da li smatrate da je celokupni srpski sport danas stavljen pod kontrolu Aleksandra Vučića?

– Ni predsednik kućnog saveta ne može biti neko ko nije simpatizer ili član SNS ili ko nije po volji i ukusu Aleksandra Vučića. Izbacuje se kapiten fudbalske reprezentacije zbog toga što je rekao da predsednik FSS ne može na treningu sa njima da igra mali fudbal. Što je rekao “Šefe, nije ti ovo Brodarac!”. Menjaju se selektori po volji, treneri Crvene zvezde. Imamo državu koja je svesno podeljena na ljude koji imaju veliki interes da Aleksandar Vučić ostane na vlasti, to je dobar deo kriminalaca, to su kadrovi koji su neobrazovani za funkcije koje obavljaju, koje ne bi mogli u nekom drugom sistemu koji nije ovako monstruozan. Oni znaju da moraju da brane njega na vlasti, jer na taj način brane neku svoju poziciju, koju jedino sa njim na vlasti mogu da zadrže. Kako Vučića na kratkom lancu drže njegovi zapadni partneri, tako on na isti način drži ljude oko sebe. Pitam se, da li je moguće da su poginuli svi oni hrabri kroz Prvi i Drugi svetski rat, da li je moguće da su svi oni koji vrede otišli u Toronto i na druga mesta? Da su ovde ostali samo oni koji imaju kvalitet da služe vlasti Vučića, da bi preživeli, da to služenje treba da bude do te mere bez ikakvih moralnih skrupula. 

Kako gledate na kolege koji su se stavile u službu režimu?

– Neki vole da budu u centru pažnje, da imaju vlast, ne mogu bez toga. Neke moje kolege su se zbog svojih materijalnih i drugih dubljih interesa stavile u službu ovog režima. Izgubila se esnafska solidarnost i ja sam to davno osetio. I kako ih gledam, kao racionalne i nemoralne ljude, kojima su interesi ispred bilo kakvog morala, koje ja ne volim, jer, prosto, ja nisam takav čovek.

Aleksandar Vučić ima namere da postane košarkaški trener. Imate li komentar?

” To je jedna od retkih izjava kod njega, govorim iskreno i bez zadrške, koja mi je bila simpatična. Nadam se da bi za taj posao, rada sa klincima, imao daleko više talenta nego za posao koji trenutno radi, a on radi 24 sata, inteligentan je, ali u funkciji nezdravih stvari: sujete, narcizma, želje da ostane u vlasti, da se on i ekipa oko njega učvrste svim sredstvima… Šizofreni raspad nacije na dva dela koji je on proizveo doveo je do ovoga stanja iz kojeg je vrlo teško izaći i čije posledice će da se osećaju jako dugo”

Vaša poruka navijačima Partizana i celokupnoj javnosti?

“Želim im bolju Novu godinu i pameti i hrabrosti da urade ono što je potrebno da godina bude bolja”.

foto:fiba

About The Author