//Kad je mržnja – Čović, uz malu pomoć Vučića

Kad je mržnja – Čović, uz malu pomoć Vučića

Naravno da već više decenija nije iznenađujuća vest ukoliko se posle sportskih manifestacija javnost u Srbiji bavi dešavanjima koje su se odigrale mimo sportskog terena.

Gotovo neizostavan akter takvih dešavanja u poslednje vreme je Nebojša Čović. One koji prate njegovu političku karijeru to ne može iznenaditi, ali se njegovi današnji sportski suparnici često nađu u čudu kada dožive medijskog „toplog zeca“. Potreba za uvlačenjem u medijsko blato svojih protivnika, posledica je neusklađenosti želja i sposobnosti.

A spoj njegovih ambicija i kapaciteta, svojevremeno je opisao Momir Bulatović govoreći o čuvenom košarkaškom meču devedesetih, u kojem je „reprezentacija“ Podgorice savladala Beograd: „Naša taktika je bila jednostavna – samo puštajmo Čovića da šutira i oni će izgubiti.“ A gubljenje mečeva, i to nadomak cilja, nije mu bilo strano ni u sportskom ni u političkom životu.

Sportsku karijeru gradio je paralelno sa političkom, pre svega kroz KK FMP. Početkom tekuće decenije dočekao je da konačno uđe i u jedan od dva večita rivala. Skupština KK Crvena zvezde, opterećena višemilionskim dugovima, izabrala ga je 2011. za predsednika kluba.

Ubrzo po preuzimanju funkcije, Čović od KK Crvena zvezda i KK FMP formira dva kluba: KK Crvena zvezda u rekonstrukciji i KK Crvena zvezda Beograd. Po ugovoru o saradnji KK Crvena zvezda je svoje ime i igrače dala Čovićevom klubu iz Železnika, dok je zauzvrat njoj trebalo da pripadnu svi u međuvremenu osvojeni trofeji. Šta je bio Čovićev motiv da žrtvuje brend koji je gradio decenijama ne znamo, ali znamo da su već sledeće godine u predsedništvo kluba birani Andrej Vučić i Goran Veselinović, dok je u Upravni odbor ušao i Predrag Mali, brat Siniše Malog.

Kako su ovi ljudi bili u mogućnosti da pomognu klubu možemo samo da nagađamo, ali su ostale upamćene reči Aleksandra Vučića nekoliko dana pre formiranja vlade u kojoj je bio prvi potpredsednik:

Jedino što mogu da kažem jeste da lično pružam punu podršku gospodinu Nebojši Čoviću u onome što čini za klub i bori se za povratak Crvene zvezde na vrh srpske košarke. Zvezda nikad ne sme da se zadovoljava drugim mestom. Ako budem u prilici da na bilo koji način pomognem gospodinu Čoviću, ja ću to i učiniti.

Tokom iste godine, posle sastanka koji je Aleksandar Vučić organizovao u Vladi Srbije, Čović ulazi i u upravu FK Crvena zvezda.

Nenavikao na autoritete, sa mesta potpredsednika kluba ubrzo je ušao u sukob sa predsednikom kluba Draganom DŽajićem, pa su mediji spekulisali da je uvek smireni DŽajić i fizički nasrnuo na njega. Kako se Čović preko noći našao u uskom krugu ljudi od poverenja Aleksandra Vučića ne znamo, ali se i na političku scenu vratio 2013. kao član privremenog veća Beograda u koje ga je birala Srpska napredna stranka.

Iako je decenijama u sportu, retko možete naći njegove iskrene čestitke protivniku. Logika je prosta – kolektivi koje vodi Nebojša Čović ne mogu da izgube ukoliko su uslovi regularni, te sledstveno tome, porazi su uvek proizvod neke zavere ili nepravde. Tako je prošlogodišnji završetak finalne serije regionalne lige više ostao upamćen po otrovnim saopštenjima koja su razmenjivala dva kluba nego po košarci.

Ovogodišnje podizanje tenzija Čović je pokrenuo nakon februarskog poraza u finalu kupa od Partizana, da bi vrhunac napravio svojim putujućim cirkusom na jutarnjim programima sa nacionalnom frekvencijom u kojima je uspeo da nakupi tuce gostovanja u manje od mesec dana.

Kao šlag na tortu stiglo je finale regionalne lige protiv Budućnosti – protivnika koji je Čoviću oteo „već osvojenu“ titulu prethodne sezone. Prilika za osvetu koju je Čović samo mogao da poželi. Tako je pred sam početak lige pozvao u pomoć državu „jer će se u finalu sresti sa klubom koji je očigledno državni projekat“.

U maniru Bogdana Tirnanića, Čović je borbu za osvajanje regionalne košarkaške lige stavio u ravan očuvanja nacionalnih interesa. Logika koja bi se lako „primila“ među navijačima da je protivnik bio neko od „tradicionalnih“ rivala iz Hrvatske. Ali za ovu priliku je trebalo dodatno podgrejati atmosferu. Ako su se etiketiranja i prozivke menjale kroz jutarnje monologe, jedna stvar je bila konstantna – Crna Gora i KK Budućnost su antisrpski elementi.

Čović tako uredno objašnjava Milomiru Mariću svoju teoriju o „zapadnim Srbima“ prema kojoj „oni koji otpadnu, stalno projektuju varijantu da moraju da obrišu svoje poreklo“. Komentarišući treći i četvrti meč u Podgorici izvodi jednostavan zaključak: „sve su uradili da ponize Srbiju“. Naravno da za Čovića nema veze što Srbija, ni bilo šta u nacionalnom kontekstu nije bilo pomenuto u Podgorici – mobilizacija se mnogo lakše vrši na nacionalnom pitanju.

I dok Čović insinuira mržnju prema Srbiji koje nije bilo, tu se u jednom od jutarnjih programa javlja, duhom odsutni, Sarapa, koji Čovićeve monologe pokušava da prekrati pitanjem kako je moguće da se u Podgorici čuje „Srbe na vrbe i Ubi Srbina“? Izmišljanje ovih ustaških parola valjda je trebalo da pokaže javnosti u Srbiji kako je Podgorica zapravo najustaškije mesto i da Srbija nema većeg neprijatelja od Crne Gore.

S druge strane, skandiranje gostima da su Šiptari, koje se zaista desilo, za Čovića je potpuno u redu jer „to nije proizvod Crvene zvezde već nečije politike“. Tako prisustvujemo vrhunskoj logičkoj bravuri – u Beogradu se može skandirati bilo šta, jer to je „osećaj naroda“, a svako skandiranje protiv njega je napad na Srbiju.

Ovde nije reč o sablažnjavanju nad repertoarom navijačkih pesama, jer smo proteklih decenija svedočili i morbidnijim skandiranjima. Ovde se radi o pogubnom otvaranju novog nacionalističkog fronta koji je posledica patološke ambicije jednog biznismena da se obračuna sa bivšim saradnikom i sponzorom.

A ulog je mnogo veći od obračuna dva režimska biznismena. O kakvoj se ambiciji radi, mogli smo videti kada naš junak u pravom sportskom maniru visoko podiže ruke i aplaudira dok navijači pevaju: „Silov’o te Čović, Bokane“.

A ta ambicija se savršeno poklapa sa planovima režima za obračun sa „spoljnim neprijateljem“. Naprasno predstavljen kao veliki stručnjak za dešavanja na Kosovu, Čović dobija medijski prostor rezervisan za dežurne režimske botove. Tako da njegov dug nije samo da pohvali predsednika Vučića i veliki miting SNS-a, već i prenese njihova upozorenja. Nije tajna da odnosi Srbije i Crne Gore nisu ni približno onakvi kakvim se kurtoazno predstavljaju nakon poseta visokih zvaničnika dve države. Jedan od razloga jeste i izostajanje Đukanovićeve podrške Vučićevom planu „razgraničenja“ sa Kosovom. Ove poruke je u dva navrata proteklih dana beogradski režim jasno preneo i preko ministra odbrane Aleksandra Vulina.

I upravo na tom tragu treba čitati i poruke koje šalje Nebojša Čović – red DPS-a i red Kosova. Tako Čović više puta ističe da su napadnuti od strane DPS-a, a ne Varvara, navijačke grupe KK Budućnost. Imputirajući antisrpske elemente događajima u Podgorici on optužuje crnogorskog ministra policije da je zadužen „za odnose sa Haradinajem, Veseljijem i ostalima“ i podseća da su se „navijači setili ko je prvi priznao Kosovo“. No, dok smo proteklih godina prisustvovali medijskim ratovima Vučićevog režima sa političarima i vladama u regionu (Hrvatska, BiH, Makedonija,…), sada prisustvujemo nacionalnoj mobilizaciji protiv čitavog jednog naroda. Povoda za to, naravno, nema, ali će Čović i dežurni režimski novinari poraditi na „osećaju naroda“.

Tako će obnarodovati kako se „ceo taj ambijent pravi od 2006. godine“ i „stalno pumpa ta atmosfera“. Na kraju krajeva, kada su u pitanju „srbomrsci u Crnoj Gori, oni treba da prošire Moraču na 20.000 da bi svi stali“, smatra Čović.

Ako su Čović i SNS društvo po nečemu slični, to je sposobnost za generisanje mržnje pri najmanjem osećaju ugroženosti. Kao što su Vučić i SNS uspeli da stvore neprijatelje od gotovo svakog režima u regionu koji im se nije „divio“, i da podele samo srpsko društvo na one koji su za i protiv njih, tako je i sam Čović podigao ulog na „običnom“ košarkaškom finalu.

Na stranu što mu doskora nije smetao taj isti „Voli“ Dragana Bokana kao sponzor, kao što mu nisu smetale finansijske garancije biznismena na Interpolovoj poternici Duška Kneževića, ili uzimanje para od fantomskih crnogorskih kladionica Luckybet (što bi u svakoj normalnoj državi bilo predmet istrage o pranju novca), kada se osetio ugroženim – nije birao sredstva.

Kako će u budućnosti izgledati odnosi Srbije i Crne Gore i odnosi ova dva naroda, možemo samo da nagađamo, ali opravdan je strah da smo već dobili odgovor na pitanje: „A ko nas to zavadi“? Ostaje malo nade da se spirala ludila i histerije neće nastaviti i da cenu neće platiti obični građani Srbije i Crne Gore. Da barem oni neće biti ugroženi ni na jednom koraku susedne države, i da se razne Sarape i Čovići neće „pobrinuti“ da braća ne šetaju slobodno kao do sada. Neka ovaj put uzori budu košarkaši oba kluba koji nijednim gestom nisu doprineli podizanju tenzija i skretanju pažnje sa košarke, i koji su nakon svega smogli snage da jedni drugima pruže ruke.

Autor je politikolog iz Beograda Balša Delibašić, a tekst je preuzet iz lista 

foto:kosarka24.ba

Comments

comments