Aleksa Avramović: Podbacuj loptu odmah, idemo u Pariz po medalju!

Aleksa Avramović koji nije zaboravio dane iz školske klupe, iako je danas košarkaš koji je činio čuda na parketu protiv najvećih igrača na planeti.

Ustalom i dalje se prepričava šta je srpski plejemejker uradio u Malini gdje je u najbitnijim utakmicama bio jedan od predvodnika državnog tima na putu do srebrne medalje.

Poslije takvih uspeha, niko ne može da krivi reprezentativce ako požele da se sklone, da pobegnu od gungule, fotografa, novinara… svih onih koji žele njihovo vreme. Međutim, Aleksa i u tom slučaju pokazuje jedinstven karakter. Otišao je u Osnovnu školu „Milica Pavlović“ gdje je proveo osam godina djetinjstva u Čačku. Sa svakim mališanom se slikao, sa svakim profesorom izgrlio, a onda u školskoj zbornici izdvojio vrijeme da u intervjuu za Mozzart Sport napravi rekapitulaciju svega onog što se dogodilo na Filipinima.

Ambijent pomalo nestvaran: Avramović sjedi u zbornici u koju bi kao klinac ulazio ako napravi neki nestašluk. Ovog puta su profesori stajali mirno i tiho zbog Alekse… Svi su htjeli da čuju iz prve ruke kako je bilo u Manili, ponosni što su sada u njegovm prisustvu.

„Nikada ovako nešto nisam doživio“, počinje Avramović prvu ispovjest za medije po dolasku iz Manile.

Jednostavno, ništa ne može da se mjeri sa Srbijom i medaljom na Mundobasketu.

„Znao sam šta donosi reprezentacija. Znali smo svi da možemo da donesemo pravu sreću narodu. Zato su me svi ovako srdačno dočekali. Ne samo mene već sve nas u ekipi. U mom gradu i na onom balkonu. Stvarno… Ovo su trenuci koji se pamte za čitav život. Ako Bog da sve ovo ću pričati mojoj djeci, unucima i čitavoj familiji“.

Nekadašnji trofejni reprezentativac i selektor Srbije Aleksandar Đorđević idealno je sumirao sva osjećanja jednim jednostavnim pitanjem koje je uputio Vladimiru Radmanoviću koji je bio na balkonu prije više od dvije decenije: „Sine, da li ti je sada jasno?“

„Znam za tu izjavu i u pravu je. Ništa ne može da se poredi sa ovime. Kao klinac sam sanjao samo reprezentativni dres. Nisam imao neke ciljeve u košarci, a da nisu usko povezani sa reprezentacijom. Za mene je ovo bilo debitantsko prvenstvo. Na prethodnim šampionatima sam bio povrijeđen ili nisam bio tu iz raznih razloga, ali sada je konačno došao taj Mundobasket… Onako gledao sam i razmišljao u sebi… Što bi Amerikanci rekli: „You have one shot“… I iskoristio sam ga. I svi mi. Donijeli smo Srbiji Olimpijske igre, a potom i srebrnu medalju“.

Pre šampionata u javnosti ništa nije ukazivalo da bi čitava nacija mogla da se raduje. Srbija je u Manilu otišla žestoko oslabljena. Barem je takav bio narativ kada se tim okupio 24. jula bez Nikole Jokića, Vase Micića, Nikole Kalinića, Vladimira Lučića i još nekih momaka. Možemo slobodno reći da je tada vladala sumorna atmosfera… Kod svih osim kod igrača.

„Majke mi, ja sam srećan, što sam došao… Nekada se dođe u punom sastavu pa bude neuspjeh. Ne bih da se stvori neka tužna atmosfera“, bile su tada riječi kapitena Bogdana Bogdanovića, koje su preokrenule atmosferu.

U javnosti naravno. Kod igrača ta priča nije ni bila tema.

„Stvarno je bilo tako iz prostog razloga. Imali smo sjajnu grupu momaka. Počeo bih od saigrača pa preko trenera, kompletnog stručnog štaba. Svi smo funkcionisali savršeno jer smo ispunjavali zadatke koji su se od nas tražili. Svako je znao svoju ulogu. Bogdan je bio kapiten, on je ponio najveći teret na svojim leđima, Milutinov je odigrao fantastičan turnir i kažem, nisu došli svi, ali svi smo i dalje tim. Vidjelo se to i poslije šampionata.

Napravili smo zajedničku večeru, proslavu. Sve smo pozvali i svi su došli jer je ovo stvarno uspjeh svih nas. I nas koji smo bili tamo i igrača koji nisu mogli da budu sa nama iz raznih razloga, mi smo opet pokazali jedinstvo i sada jedva čekamo Olimpijske igre”, priča u dahu Aleksa dok se čuje školsko zvono.

Kako razgovor odmiče čini se da bi Aleksa istog momenta krenuo ka Parizu.

“Ja već sada svaki dan razmišljam o Olimpijskim igrama u Parizu. Ne mogu da ne razmišljam i razmišljaću i dalje. Što se mene tiče, podbacuj loptu sada, idemo. Izaći ćemo u Parizu u jakom sastavu, kakav god on bio. Uostalom, nije ni bitno. Svakako će nam ciljevi biti isti. Napadamo medalju!”.

Nastavio je u istom tonu.

“Samo bože zdravlja da budemo zdravi da se okupimo. Mnogo znači godinu dana iskustva, kada znaš navike saigrača i trenera. Svima će biti lakše.”

No, da se vratimo na Manilu…

“Manila je potpuno drugi svijet. Filipinci, fantastični ljudi koji su bili spremni da pomognu svima u svakom trenutku. Uslovi su bili fenomenalni, od turnira, do hotela, hrane, treninga. U svakom momentu smo imali neku slobodnu salu. Dvorane sa kapacitotom, ma baš sve kako treba. Ono što se kaže, došli smo i nismo mogli da imamo izgovor za bilo šta. Uostalom, to nam je i Kari rekao prvi dan kada smo stigli: Momci ovde je sve perfektno, sada je sve na nama. Idemo da igramo košarku.”

Posle dve sigurne pobjede protiv Kine i Portorika, usledila je utakmica protiv Južnog Sudana. Meč koji bi u većini slučajeva bio samo arhiviran kao ubedljiva pobeda na putu ka nečemu bitnijem, ali ono što se desilo na tom meču će zauvek ostati urezano u pamćenje svih ljubitelja košarke. Naizgleda bezazlen udarac je mogao da košta Borišu Simanića koji je na kraju posle dve operacije ostao bez bubrega.

“Stvarno bezazlena situacija u prvi mah. Objasnio mi je profesor Gaga Radovanović koliko je to rijedak slučaj. Da se sada ponovi ta situacija, verovatno se ne bi završila sa takvom povredom. I stvarno, pričali smo već o tome. On je pravi heroj. Boriša je neko ko je nas stvarno ujedinio, spojio. I u najtežem i najkritičnijem momentu za njega, on je stigao da nam pošalje poruku, dok se on bori za život, a sjetio se da mi igramo četvrtfinale… Evo, sad se ježim kada se sjetim toga. To nam je dalo najveći motiv da istrčimo na parket”.

To veče je za sve u taboru Srbije izgledalo kao neka noćna mora

“Prve znake je prepoznao Gaga i odmah je Boriša hospitalizovan. Nismo znali koliko je kritično i koliko je opasno. Znali smo da će Bora poslije tog pregleda imati operaciju. Nismo znali šta će da se radi. Samo su nam u jednom trenutku u četiri ujutru poslali poruku da treba krv. Jer je valjda izgubio preko dva litra krvi. I ima tu neku retku A negativnu grupu koju niko nije imao. Sem Bogdanove majke. I tu je pokazatelj nekog našeg jedinstva. A to je bilo pred utakmicu sa Italijom. I nismo uopšte spavali. Niko nije oka sklopio”.

Uslijedio je prvi poraz i svi smo mislili da su nas Italijani ponovo nasamarili iako smo imali veliku prednost, međutim našim reprezentativcima teško da je u tim momentima i bilo do košarke dok im je drug u bolnici.

“Nismo ni tražili opravdanja, niti nas je zanimalo šta će narod da napiše poslije tog poraza. Jednostavno, mi smo znali ko smo i šta smo.”

Ispostavilo se da je taj poraz od Italije dodatno zbližio ekipu za ono što tek slijedi na šampionatu.

“Koliko smo odigrali mečeva? Osam. Nije realno da odigramo svih osam na visokom nivou. Mora nekada da se odigra jedna loša. Dogodila su se tri minuta loše igre što je protivnik iskoristio. To je Svjetsko prvenstvo, nema tu loših ekipa ni slabih igrača. Svi su oni vrhunski majstori.

Nema mjesta za žute minute, odmah stiže kazna. Zasluženo su nas pobijedili. Mi smo realno imali sreću da ta utakmica nije bila eliminaciona koja će nas poslati kući. Udarili su nam blagi šamar i to realno u pravo vrijeme, mi smo se trgli i uradili poslije toga ono što smo uradili”.

Andrej Vatutin: Ivković je najznačajniji Srbin u istoriji CSKA, Partizan ima Željka Obradovića, on je broj jedan i tu se sva priča završava

Komplatna košarkaška javnost se bila spremala na meč protiv Sjedinjenih Američkih Država u četvrtfinalu, ali Litvanci su tada napravili senzaciju.

“Nismo razmišljali o Americi. Odmah nam je fokus bio na Litvaniji”.

Uslijedila je četvrtfinalna utakmica za pamćenje koja pokazuje da je ova ekipa satkana za nešto veliko.

“Ja mislim da bismo sa igrom protiv Litvanaca pobijedili svaku ekipu na šampionatu! Da smo se suočili sa Amerikancima u tom trenutku, sigurno bismo pobijedili. Jer način na koji smo mi odigrali je bio fantastičan i imali smo nivo agresivnosti 40 minuta i na lopti, i u napadu, nema šanse da nam bi nas bilo ko pobijedio u toj utakmici”.

Baš na tim velikim, najvećim utakmicama, Aleksa Avramović izbija u prvi plan. Igrači su ga sa pravom prozvali “Durasel baterija” jer je energija koju je pokazao na terenu bila nestvarna i nesvakidašnja.

“Fokus mi je bio najbolji u tim utakmicama. Znao sam koliko su velike, pošto nikad u životu nisam igrao veće, na klupskom nivou ne postoji veća utakmica od finala Svjetskog prvenstva. Ali nisam osećao pritisak. Niko od nas nije osećao pritisak, način na koji smo igrali je to pokazao. Igramo za svoju državu i bilo nam je pravo uživanje”.

Utakmica sa Kanadom i direktan okršaj sa NBA ol-starom Šajom Gildžus Aleksanderom bio je nešto posebno. Otkrio je Bogdan Bogdanović da je Aleksa danima proučavao poteze igrača Oklahome, ali Avramović kao Avramović… Spušta loptu.

„Nije baš to tako, ja analiziram svakog igrača, svakog protivnika. Gledao sam njega, gledao sam Jokubaitisa, Šrudera… Prije toga Italijane, Dominikance. Sve je to bio isti način pripreme za utakmicu koja slijedi. Nema u tome ništa spektakularno niti novo. Mislim da svaki igrač analizira svog protivnika, to je normalan deo skautiranja. Prosto sam odradio svoj dio posla u pripremi kao što je radio svaki igrač u ekipi“.

Nastavljamo ipak da insistiramo da je ono što je uradio protiv Šaja Gildžusa Aleksandera nešto vredno pažnje. Koliko je Avramović bio fokusiran na duel sa sjanim bekom Kanade najbolje je pokazala fotografija Alekse naslonjenog na ruku rivala, sa pogledom usmjerenim ka lopti.

„Iskreno nisam vidio tu fotografiju, ali kažem, u svakom trenutku sam znao koji su moji kvaliteti i znao sam da mogu da ukradem loptu. Ne njemu nego svakome, tako da sam samo radio svoj posao“.

Na kraju je ekipa koju je većina javnosti otpisala pre šampionata stigla do velikog finala, a tamo Nijemci.

„Gledali smo ih i znali smo da su najbolji tim na prvenstvu jer su dugo zajedno, sjajno funkcionišu. Imaju lidera u Šruderu, prepuni su NBA talenta koji svake godine igraju u reprezentaciji zajedno i ovo im je kruna karijere, ali mogli smo da im pomrsimo konce. Jednostavno oni su bili fizički spremniji, pogotovo jer smo mi ostali bez dvojice jako bitnih igrača – Ognjena Dobrića i Nikole Milutinova koji su bili povrijeđeni. Nismo mogli čvrstinom da im ispariramo. Zasluženo su pobijedili i na tome im čestitam“.

Kao što Aleksa kaže, stvarno smo mogli da im pomrsimo konce, da je još jedan šut ušao…

„Bio je taj šut Marka (Gudurića) iz kornera. Vidio sam ga da ulazi jer sam bio pored njega, ali nije ušla lopta. Nema veze. Idemo dalje. Ja sam rekao i prije utakmice: Momci, šta god da bude ja sa srećan i prezadovoljan. Sada idemo da damo sve od sebe da se iskidamo i da vidimo šta će da bude. Marko je protiv Kanade razvalio kako je odigrao i bio je jedan od ključnih igrača naše pobjede, tako da je suvišno trošiti riječi o njemu, on je mnogo dao ovoj ekipi“.

Partizan: Ne napuštamo ABA ligu

Objasio je zapravo da je Srbija bila pravi tim u Manili i da je zbog toga i napravljen uspjeh.

„Eto na primjer Amerikanci, ne znam koliko ol-star igrača su imali koji imaju ne znam ni ja kakve statistike, ali opet nisu osvojili medalju. Nije poenta u imenima, poenta je u tome kako tim funkcioniše“.

A kako je Srbija uspjela da napravi tim koji funkcioniše?

„Druženjem. Svaki slobodan trenutak smo koristili da provedemo zajedno, imali smo neke svoje zanimacije. Evo konkretno mog primjera. Dobrić, Gudurić, Boriša, Rile i ja samo svaki dan igrali društvenu igru Katan, po cijeli dan i na taj način smo se zbližili. Eto, te neke sitnice mnogo znače. Svi smo bili zajedno poslije svake utakmice, proslavljali smo zajedno, niko se nije izdvajao“.

Ponovo je priču vratio na Borišu Simanića i prelomni trenutak na šampionatu.

„Kada nam je poslao poruku, mi smo se smrzli. Stvarno. Bukvalno smrzli. To je bilo poslije njegove druge operacije kada mu je bubreg odstranjen i tada nam je poslao“.

Nije bilo lako ni momcima iz Južnog Sudana, posebno Nuni Omotiju koji je udario Simanića.

“Onaj momak se izvinjavao. Moram da kažem da su bili gotivna ekipa, stvarno to mislim. Viđali smo ih u hotelu, igrali su bilijar po cijeli dan. Šta da kaže čovjek, tragična situacija, ali nema veze. Bora ima drugi bubreg i igraće košarku. Izvućiće se iz ove situacije”.

Upitali smo energičnog Aleksu da li je njega neko izneadio u timu Srbije?

“Kod nas je po meni najbolji posao radio Ognjen Dobrić jer je radio apsolutno sve na terenu, a vi to van terena ne možete da primjetite. On bukvalno sve radi za ekipu i on je bio ključan što smo izgubili finale. Njegovo odsustvo je donijelo tu potrebnu prevagu Nijemcima. Igrao je najbolju košarku u životu i bio je naš najbolji igrač. Ono što je on radio statistika ne vidi i ne treba da vidi. Pešić je to vidio i tako treba da bude”.

Kad već pomenusmo selektora, ima Aleksa tu privilegiju da mu je trener u Partizanu Željko Obradović, a u nacionalnom timu Srbije Svetislav Pešić.

“Najbolja dva srpska trenera! Mislim da tu dileme nema. Kariju sam vječno zahvalan što je verovao u mene i što me je stavio u tim. Znam da smo mu svi mi to vratili na pravi način. Znam da smo ga usrećili. I on je apostrofirao da nije radio odavno sa ovakvom grupom momaka i stvarno kažem, sjajno smo funkcionisali. Svi smo znali šta radimo, imali smo lidera u Bogdanu Bogdanoviću, Stefanu Joviću i Nikoli Milutunovu, a mi ostali smo bili radilice i vala, odradili smo ga”, završava Avramović razgovor u profesorskoj zbornici dok su nastavnici slušali momka kome su nekada davno predavali matematiku, biologiju…

Ovog puta on je držao predavanje.

About The Author