Bogdanović: Partizanov “restart” da se napravi baza
Bogdan Bogdanović napunio 26. godina. Za “Sportski Žurnal” Govorio o radnoj etici, Partizanu, NBA…
Za Bogdana Bogdanovića, momka koji je za 26 godina, koliko je juče napunio uspio da osvoji olimpijsko, svetsko i evropsko srebro, bude prvak Evrope i MVP ruki ol-stara, kažu da je radnik poput Dražena Petrovića, Predraga Danilovića i Predraga Stojakovića.
Da je takva ocjena potpuno istinita uvjerili smo se vrelog avgustovskog dana kad je oko 13 časova, poslije teretane i kondicionih vežbi u sali, odigrao dva basketa, potom iz dve serije ubacio 200 trojki i poslije 150 minuta udarničkog tempa upitao Predraga Zimonjića:
” Popodne počinjemo u šest?”.
Da li više od deset dana u godini provedete bez lopte i ulaska u salu?
“Otprilike, oko desetak dana. Ne brojim, više radim po osjećaju, jer volim da treniram i budem u sali. Nekad dođem i nemam neke striktne vježbe, bez stalnog pritiska i naglaska da na nečemu radim. Jednostavno volim da dođem, šutnem, da se igram malo. Nekad imam i takvu vrstu treninga”.
Kako vam se čini prošla sezona, kako je bilo kad ste pošli u Kaliforniju, kako sada kad podvuče crta?
“Mislim da sam baš ove godine najviše napredovao. U NBA igraš protiv najboljih na svijetu i oni te tjeraju da napreduješ kroz utakmice. Prosto sam osjetiš šta treba da radiš na treningu, počneš brže da se krećeš i brže da šutiraš. Kad čitaš njihove intervjue, vidiš kako se zagrijavaju i spremaju za utakmicu, shvatiš da je to skroz drugačija košarka. Svi najbolji igrači rade na brzini. Sve pokrete počev od šuta i dribling uvježbavaš da uradiš što brže, kako bi na utakmici mogao da budeš komforniji i imaš veće samopouzdanje”.
Kako ste se privikli na američku filozofiju života i igre?
“U početku sam se nervirao, izgledalo mi je dosta sebično. Vremenom vidiš da to nije tako, nego da žele igrače koji su nezaustavljivi. Shvatiš da moraš tako da igraš, jer se to sviđa publici. Pričali su mi da je svojevremeno Detroit taktiku za duele sa Majamijem bazirao na tome da Dven Vejd ne daje poene, a ostale da puste. Udvajali su ga, čuvala su ga po trojica, i pored toga je u toj seriji davao po 30, 40 poena… U Majamiju nisu pripremali taktiku da Vejd kad ga udvoje doda i otvori nekoga. I to ponekad je činio, ali najčešće je šutirao preko dvojice. I pogađao. Jer, vježbao je kako da daje i kad ga udvajaju. U NBA se igra za publiku, za ekstra potez, da nešto što je naizgled veoma teško, čak neizvodljivo, prikažeš kao dosta lako za tebe kao igrača”.
Kako je bilo doći iz tima koji je osvajao titule, u Sakramento kom naizgled rezultat nije važan?
“U početku teško. Zaređaju se porazi, a moja ekipa je bila u „renoviranju”. U početku sam se nervirao zbog jednog, možete tek da zamislite koliko kad se vežu tri četiri poraza. Mnogo je teško kad naporno radiš i gubiš. Teško je i da se oporaviš, nastaviš jako i ostaneš sto posto u fokusu na treningu. Kad pobjeđuješ imaš samopouzdanja i više energije. Bilo mi je teško i da se priviknem da se svima daje podjednaka šansa, prosječno po 20-tak minuta. Dešavalo se da počnem loše i ostanem u igri, ali i da kao protiv Detroita budem starter, ubacim devet poena za šest minuta, a trener me izvede i ne igram cijelu drugu četvrtinu. Jer, na startu su svi imali jednaku priliku da bi se vidjelo ko šta može”.
U Evropi se igrači pripremaju sa klubom, a u NBA ste sami kreatori kondicionog programa?
“Mnogo je utakmica, sezona je mnogo naporna. Dok sam bio u Evroligi i ja sam mislio da je to samo priča i da oni ne treniraju toliko. Ali ne bi bili toliko dobri da ne rade mnogo. Mitovi su da se američki igrači dopinguju, da imaju čudne supstance ili rade drugačije. Fizički su predodređeni za sport, od malih nogu gledaju dobre igrače i uče uz njih. Od 14, 15 godine su u teretani, koliko je ona važna tek tamo se vidi. U Evropi je mnogo manje utakmica, treninzi su sistemski postavljeni da se ekipa usavršava i da kroz nju napreduje pojedinac, a tamo je osnov individualni rad kako bi se napravio igrač koji je u nekom elementu nezaustavljiv”.
Koje sugestije ste imali od Stojakovića i Divca?
“Vidi se koliko su iskusni, trude se da ne pravim iste greške kao oni. Nagovještavali su mi koje bi mogle da budu, govorili „nemoj da misliš da je saigrač sebičan, to je takva košarka, moraš da se navikneš”. Ovde su svuda najbolji igrači, dolaze kao i ti iz najboljih koledža i ekipa svijeta, imaju neki kvalitet zbog kog su ovde. Bilo je i savjeta poput onih kako Durentu sude faul, da je to normalno i zbog toga nema nerviranja. U NBA se poštuje neka hijerarhija, postoje nepisana pravila koja se na terenu možda i vide. Na njih moraš da se privikneš”.
Ko su igrači koji odskaču od svih, oni neuhvatljivi?
“Po meni, samo dvojica su stvarno nezaustavljiva – Lebron i Durent. Fizički su nadmoćni, znaju da koriste tijelo. Durenta je nemoguće čuvati, desi se krene da dribla, sam sebi zakomplikuje život i promaši, a onda već u sljedećoj akciji se iz driblinga digne za tri poena i pogodi. I ne može da blokira na duži period. Ima i drugih koji su vrhunska klasa, za koje možeš se potrudiš da ih čuvaš, ali ovu dvojicu stvarno ne postoji čovjek koji može da ih spriječi da daju svojih 20, 30 poena. Poenta je da ako je ikako moguće daš više od njih, bilo kako – ekipno ili individualno. Jednostavno moraš da pružiš više i zaustaviš njihove saigrače”.
Sa strane se čini da je takav i Kari, kao i još poneki?
“Golden stejt je toliko uigran kao tim, pa Kari može da ti da mnogo poena. Stalno traže mis-meč, čitaju dobro igru, vrhunski se kreću bez lopte i nevjerovatno dobro komuniciraju pogledom. Kad sam prvi put vidio nisam mogao da vjerujem koliko njima ranije ide pas. Igrač nije na poziciji, a on već baca loptu, kao da zna gdje će ovaj da bude i kako ćemo mi da odigramo odbranu, da li pratimo kod blokada. Rijetko kad pogriješe, u većini slučajeva saigrač im ostane sam kao duh. Doveli su to do perfekcije. Onda imate sljedeću grupu igrača – Vestbruka, Oladipa, Pol Džordža, Kemba Vokera, …, napadački Lu Vilijamsa, pa Lilarda koji nam je dao 50 poena za tri četvrtine… Svaka ekipa ima po dva tri igrača koja mogu da te „odvale od života”. Loših nema, dodatna podjela jedino može da se napravi na mlađe i veterane. Ali i oni daju pun doprinos”.
Koliko iz Amerike stižete da pratite Partizan i Fenerbahče?
“Najviše pratim rezultate i statistike. Pogledam poneku Fenerovu utakmicu, Partizan obavezno u derbiju, ponekad i međunarodnu. Teško je održati kontinuitet zbog ritma naših mečeva. Najviše mi odgovara kad sam u Sakramentu, a mečevi oko osam, devet uveče po srpskom vremenu, jer je kod nas to jutarnji termin. Ustanem pogledam utakmicu i odem na trening. Na putovanjima je to teže, jer su onda utakmice noću ili u cik zore”.
Kako vam se čini Partizan?
“Ove godine rade dobar posao. Mislim da je ovo taj „restart” u kom treba da se napravi baza. Potrebno im je vrijeme. Četvrta je godina kako pokušava Partizan da se vrati u Evroligu, svake godine je sve teže. Sad se Cedevita pojačala, Budućnost je snažnija, Zvezda je kvalitetna, ima još ekipa koje će se boriti za plej-of. Treba prvo da uđu u elitni kvartet, za dalje ćemo vidjeti”.
foto:kosarka24.ba
About The Author
